Богословље

Али претпостављајући човечјем разуму веру и потчињавајући овој последњој први, св. ап. Павле није мрзио на човечји разум и на наше његовом помоћу стечено знање. Не, он je на тај начин само бранно веру од савремених представника „лажно званог знања“, или гностика, од којих именује Именеја и Александра (1. Тили I, 20) и Филипа (2. Тим. 11, 17). Они су, као што je то познато, тежили дубљем и савршенијем знању од онога што je давала вера, предано у посланицама и усменој проповеди апостола (1. Тили VI, 20—21; 2. Тим. 11, 2; 111, 7.). Они су самој вери претпосгављали теоретско знање о њој (1. Тим. IV, 6-7; VI, 3— sј. Они су напослетку разумно, логична познаванье догмата поставляли изнад саме његове суштине, те нису помоћу својих „поганих празних разговора и препирања ништа помагали, него су само сметали оне, који су њих слушали“ (I. Тим. VI, 20; 2. Тим. И, 14). Али овако се бореКи против савременог „лажно званог разума“, ни;е св. ап. Павле пренебрегавао логику, или, како он сём вели, ум. Напротив је' нсте коринћане, којииа je препоручивао „бити лудима на овоме свијету, да буду мудри“ (1. кор. 111, 18.), св. ап. Павле поучавао овако; „не будите деца умом (грчки : „Tcuç cppeoiv“, латински : „sensibus“), него пакошћу детнњите, а умом будем савршени“ (1. кор. XIV, 20.). Шта je тај „ум“, о коме овде говори св. ап. Павле? je ли он исто што и вера, или нешто сасвим друго? Већ грчки (cppeciv) и латински (sensibus) текст наведених речи јасно сведочи о томе, да je апостол овде имао у виду нешто сасвим друго, а не веру. A још јасније на ово питање одговара сём апостол, кад вели: „молићу се Богу духом (грчки: „тф ямеир-сш,“ латински; „spiritu“), a молићу се и умом (грчки ; „тср voï“, латински: „mente“); хвалићу Бога духом, a хвалићу и умом“ (грчки: ~тф voï“, латински: „mente“) 1 )Дакле je очигледно и несумњиво, да je св. ап. Павле одлучно и потпуно разликовао у себи „ум Христов“ (грчки: „voöv Xpicroü“), ум вере, којим je он „све разгледао“ (грчки; „civaKpivei. ttdvra“, латински : „judicat omnio“, руски: „судитъ о всемъ“) 2 )„ те „ум свој“, човечански, којшч je он волео „у цркви пет речи рећи, да се и други полюгну“ (грчки: „Iva кш àXXovç кат^г) сш“„

i) 1. Коринћ. XIV, 15.

2 ) 1. Корннћ. 11, 15,—16.

„Богословље“