Богословље

ровићевом нико се надао није, који je овог митрополита познавао. Прелата су овог држали, као највећег приврженика куће Хабсбуршке; па тај приврженик. кога су принцеви Хабсбуршкн веома штовали и поклоне му слали, да предлаже, како би се имала подићи држава српска, на које престо, да дофе велики кнез руски, па, ако овај не усхте, а оно да дође на исти престо други принц Немац и протестант; а о коме Хабсбургу ни спомена, то je заиста; mirabile dictu“ 1 ). Ни срџба Калаја, ни чуђење Гавриловића ни мало не бацају сенку на карактер Стратимировића. Он je имао против себе и савремених критичара, који су му замерали за ово или оно, Вук Караџић се понегде и тривијално изражава о њему ? али je то природно. Енергична и непопустљива воља његова, доследно држанье свога правда и знања, свестрани и разноврсни рад, који je нама тешко и схватити, дуга и строга управа Црквом и вођење народних послова, све то није могло свима и у свему по вољи бити. И ако, заиста, лојалан према Бечу, великодостојник његов у ономе, што спада у чисто службене обавезе, ништа није необично што je, и као такав, остао прво Србин и Словении. Оваква два Стратимировића нису могли позније и сувише услужни беамтери, па и Калај међу њима, разумели и помирили, али их je још у своје време схватао, гутао и мирно се с њима и сам двор Хабсбуршки. Кад je у једно време Аустрија отпочела лукаву интригу, да јој Београд онако на готово предаду сами заморени и оскудни у ратним средствима устаницн српски, онда надвојвода Карло овако пише 6./18. фебруара 1808. г. по тој ствари барону Симбшену, фелдмаршалу и команданту у Славонији. „О митрополиту Страгимировићу имам, г. фелдмаршале, накнадно приметити још и то, да би замишљеном циљу (зграбљивању Београда) могло здраво шкодити, кад би тај часни и покривени, замотани. човек за поменуту намеру сазнао пре него што би се потпуно уверио о његовом добром мишљењу о томе, те добио прилику, да одмах у почетку против њега узради; напротив, да би се ствар брже и поузданије произвела, кад би он за ньу био и хтео суделовати“ 2 ,. Разуме се, да je и у овом случају Стратимировић остао само Србин, на Београд српски гледао, те су и камере Аустрије осујећене биле.

b В. Богпшпчъ Разборъ сочинешя Н. А, Попове „Рбссля и Сербlя“, 20.

2 ) Спом, Дело за 1899. г,, књ. I, стр. 45.

Стевана Стратимировића план