Богословље

кога се огрешио. и кроз то ће се излечити од онога у че.му je сагрешио“'. И седми васељенски сабор (787) je утврдио: „Ми радосно примлмо и у свој целини и као непомично потврђујемо оно, што установљавају божанствена правила, која су издана, од светих труба Духа, свеславних апостола, затим од шест светих васељенских сабора и од оних који су се помесно сакупљали ради издавања таквих правила, и најпосле од светих отаца наших 2 , јер сви они, просвећени једним истим Духом, установише што je корисно било; те које они анатеАи предају, исте анатемишемо и ми; a које свргнућу, исте и ми свргавамо; које пак одлучују, исте и ми одлучујемо; које најпосле .они подвргавају епитимији, исте подвргавамо епитимији и ми“ 3 . 869/870 г., такође потврдио општу обавезност тих правила 4 ,. Доцније je и цариградски сабор а у њему je партија економиста имала преваг/. А пошто су их за такве признали васељенски сабори, разуме се да их, по принципу општег права, люже пуноправно укинути или изменити само орган који je по ауторитету раван васељенским саборима или виши од њих. Пошто се то у принципу није оспоравало, разумљиво je да je све то послужило акривистима као чврст основ у њиховој политици и каа нормалан критеријум за оцењивање конкретннх дела и односа. Друго, после победе конзервативних елел!ената над лпбералном иконобарском реформом VIII —IX в., у умова се значајно појачала оданосг старини и свему што су осветили црквени ауторитети. А то je баш у духу политике dbcpißeia?. Треће, у борби противу иконобораца су једну од главних улога одиграли монаси. Зато су се они високо подигли у очима друштва као и у својој свести па су почели показивати велику делатност у црквеним и црквенодруштвеним пословима. Упоредо с тим у њпховој средини се зачела тежња за препорођајем из моралног и дисциплинског пада, који je пре тога био захватио монаштво, са цнљем ка

1 Прав. 2 и тумачеље Ник. Милоша, Op. cit. I, 431- 442.

s Ту се разуме зборник правила, који јетада постојао и којн јепризнао Трулски сабор, допуњен његовим (трулским) правилима. Види реч Патријарха Тараснја на 4. заседању сабора, Видн Акта Васељ. Сабора у руском преводу, Казан, 1859—1873 т. VII стр. 267; Ннкод. Мнлаш, op. cil. I, 595 и њсгово Прав. Црквено Право, 2 изд, Мостар, 1902 г. стр. 60—63.

3 Прав. 1. Ннк. Милаша Правила Прав. Ц, I, 595 595.

4 Прав. 1. С. s. Hefele Conciliengeschichte изд, 2, Freiburg 1879, В,. IV, § 493, s. 417; Mansi, op. cit. XVI, 400.

240

„Богословље“