Богословље

да je сабор, признавши економију за правило у односу на Цареве, тим самим уздигао цара изнад и изван божанских заповести и црквених канона, на супрот речима св. Писма; „Закон један да буде“ (Изл. XII, 49), „Бог не гледа ко je ко“ (Тал. 111, 6); признавши венчање царског прељубочинског брака и оправдавши Јосифа, који je свршио венчање, тим самим je и сам постао кривац за оно што. су криви цар и Јосиф, т. ј. учинио je прељубу заједно са царем прељубочинцем и венчао прељубочинство: заједно са Јосифом; прогласивши то венчаше као спасоносни акт економије за цркву, и анатемишући све који су ce томе противили, тим самим je објавио нов закон противан закону Божјем, који забрањује прељубу, и на тај начин je створио нову прељубочинску јерес -aoixoiuviKijv), jepec гору од свих осталих јереси. Сабор од 808/9 г., говорили су они, јесте јеретички збор, скуп прељубочинаца (duyéôpibv poixeopivcuv, рхнyccdévoôoç, ixoixtuKupa'Toçduvoôoç); патријарх Никифор, који je потврдио саборско решење, јесте првопрељубник, ярсотоцтyeiavoc), Јосиф слуга ђавола, цар гонитељ цркве, који жели да погази закон Христов, а сви који су примили саборско решење прељубочинци и јеретици, и општење са њима je „као змијски отров“. Зато су акривисти почели са нарочитом строгошћу и ригоризмом да се односе према онима који су признавали сабор, а тим више према учесницима сабора, као према јеретицима; нису хтели имати општеша с шима не само у Св. Тајнама и молитви, него ни за обичном трпезом, као ни са онима који су са њима општили; нису их хтели помињати у богослужењу, нити вршити литургију у храмовима које су они осветили и оскврнили својим служењем и помињањем јеретика. Једном речју, новим језиком речено, објавили су им прави бојкот. Тако je трајало до 812 г., када су после смрти цара Никифора обе стране за време цара Михаила I, дошле до споразума, ма да je то учињено са доста трвења. У суштини je свака од гьих остајала верна својим схватањима не само у погледу принципа црквене политике otKovop.iaç и b.Kpißelac;, него и у погледу конкретних питања поводом ко]их су се препирали, ипак су обе учиниле извесне уступке, и то: патријарх Никифор се, слично Тарасију, правдао тиме да je све учишено под притиском царевих претњи и да je то представљало само изузетак, привремени акт економије; пресвитер Јосиф je понова свргнут;

249

Црквена политика ригористична