Богословље

исто тако и пропорционално експансивној моћи његовог разума, а саобразно предмету, времену и околностима. Даљи развитак теорије еволуције догме помагали су нарочито два римо - католичка богослова који су припадали двама супротним правцима. Први je Шеебен, богослов јасно израженог ортодоксалног праца, један од значајних људи ултрамонтанске, ново-схоластичне школе. По његовом мишљењу, евол}щи]'а догмата састоји се у томе, што се догмата износе, од стране црквене власти, из ризнице коју та власт чува, ради свеопштег призњања њнховог и коришћења. Сви су догмати поверени цркви. Но степей упознавања њиховог од стрнне цркве бива различит у различитим периодама времена. Неки догмата потамне у црквеном сазнању и чак се г}'бе из сазнања, тако да престају бита предметом опште црквене вере, a поједини чланови цркве могу их и сасвим одрицати. У таквом сакривеном стагьу они се називају „чисто божански“, нејасни, невидљиви за све, неофицијални и због тогв чак необавезни. Да би ови „чисто Божански“ догмати добили општеобавезни знача] за све чланове цркве, они морају прећи извесан стадијум развитка. Подсредством логичних богословских закључака они се изазивају на површину црквеног сазнагьа. Затим, постепено се они разјашњују, и коначно се утврђују на тај начин што бивају ауторитативно формулисани од стране врховне црквене власти. Таквим путем „чисто божански“ догмати, dogrnae materialles, благодарећи ауторитативнои гласу црквене власти, постају догмати формалин, црквени, законима верским, обективно-обавезни за све 1 Следствено, главна мисао проф. Шеебена овде je та, да црквене одредбе нису стварале догмате, већ су их само објашњивале и утврђивале. Друкчије формулише ову исту теорију историје еволуције догме Dr. Кун, један од типнчних преставника антисхоластичног, либеларног правца у римокатоличкој догматици, правца који je ce доцније иретворио yт. зв. модернизам. Кун сматра црквену еволуцију догме као органско развиће зрна хришћанске истине путем асимилације сроднихелемената. Првобитна апостолска ризница вере (depositira fidei) садржалајеу

1 види његову књигу: Handbuch der kathoi. sehen Dogmatik. 1. Band Freiburg. 1875. ss. 177-268, нарочито § 56. 257-265.

210

„Богословље“