Богословље

мисао. Она противречи истинском појму о догматима, о васельенским сабдима и њиховом односу према догматима. По схватању васељенске Цркве, догмати су факта и основа Божанскога Откровења које Црква само констатује и на којима ■се заснива хрићанство Догмати су мисли ума Божјег, посматрачке мисли Откровења Божјег и Његовом општењу са човеком, а не резултат људске мислености и досетке, нити производи човечанског разума. Говорити да се догмат може створити путем удубљивања људског разума у откривену истину, или тьенпм унутрашњим преживљавањем, значи одрицати суштаствену особину догмата богооткровеност, не признавајући објективну егзистенцију Божанске истине, једном речју. одрицати сам догмат, како га разуме васељенска Црква. Изгубивши истински појам о догмату, нео-охришћани еволуционисти се губе у његовом дефинисању. Догмат њиховом знању изгледа као нетто свршено нејасно, недокучиво. Они су склони да га представе као „изражавање наде“. Једпом речју, догмат еволуциониста као и његов прототип догмат ричлијанаца, по правилним речима проф. Керенског, јесте „величина без сваког садржаја, предмет без сваког циља, другим речима празна сенка“ 1 ). С друге стране, расматрапа еволуционистиниска теорија противречи стварном историјском одношају васељенских сабора према догматима. Сасвнм je чеправнлна мисао да васељенска сабор може створитн нови догмат. Историја васељенских сабора сведочи да богословска истина није постајала догмат зато што je утврфена и формулисана на овом или оном васельенском сабору. Напротив, Цоква je на васељенским саборима као догмат формулисала и објављивала ону богословску истину, о којој су постојала сведочанства свих векова као о Богом откривеној истини, коју je Сип Божји предао апостолима, а ови je предали Цркви. У сазнању историјских радника васељенских сабора je била увек жива мисао да су они догматски посао вршили у присуству Самога Спаситеља, под његовом невидљивом заштитом. Они су на своје догматичке одредбе гледали као на објашњење и објављивање Богом откривених истина, са благодатном помоћи невидлшве Главе Цркве —Исуса

!) Види његову књигу: .Школа ричлlанскаго богословlя вь Лютеранств-fe“. Казань. 1903 г. стр. 310.

321

Догматике и Наука