Богословље

ТОНОЛI {пздање од 1780), видећемо да je Урошевићева проповед на Ваведење (1799) узета из IV књ, Платонове, стр. 160 —167, на Спасовдан (1793) —из IV кьь, стр. 41—48, на Духове (1803) из V кгь. стр. 1 -9, и тако даље; на Благовести, епископска посланица на тек:т „Благодат Господа Нашега И. X.“ и др. Но сем ових, од речи до речи преведених проповеди, показује се утицај поменутих узора, у мањој мери, у појединпм мислима и форми изражавања, чак и у оригиналним проповедима, као што су: проповед у II недељу поста (1791). на Благовести (1803), једна проповед на св. Николу без датума, на Успење (1797), на погребу Григорија Јовановића (1803), на Видовдан, приликом опроштаја са паством у Карловцпма и др. У овии оригиналним проповедима Урошевића примећује ce, донекле, још и познавање свето-отачке проповедничке литературе: Св. Ј. Златоуста (y третирању моралних питања), или Св. Григорија Богослова (у порефењима и другим особинама његовог реторсног стила), које он понекад и цитира (проповед на св. Николу (1802), на Видовдан и др.). А нама je и ово разумльиво, када знамо да су дела ових светитеља, заједно са делима Св. Василија Велпког и Св. Ј. Дамаскина, била, у словенском преводу, готово једина проповедничка литература за нашег свештеника до XVIII в., због чега су се чес то могла наћи по манастирским библиотекама.

111 Све ове проповеди су кратке, на три стране ситно исписана четвртине писаног табака, са изузетком само неколико преведених проповеди које су дуже. Троделни план je готово обичан : увод, разрада и примена. При том многе проповеди почињу библијским текстом. Овде je интересантно то, да се не п жазује до краја тенденција, која je тако приметна у руском проповедништву тога доба, а на име да текст буде тема проповеди, а не само обичан епиграф. Исто се то може рећи и односно оног омилитичког захтева, према коме тема која произилази из текста има да одговара околностима проповеди, дану и месту када се и где говори. И у једном и у другом случају ми имамо двојгку употребу текста, недоследност која je дошла од двојаког правда: једног, ранијег, кпјевског који je био одомаћен са овим недостатком, и другог новијег, нарочито пропагираног Георгијем Коннским. 1 )

1) Борисовь : Критике баблюграфическш обзоръ словъ и рЪчей Георпя Конисскаго. (Христ. Чт. 1873 № 7. стр. 421),

360

„Богословље“