Богословље

погрјешку јересп, у интересу мира прнмљени, и ако ce je показало потребнйм да врше псте дужности, које су вршили, нијесу их опет рукополагали, већ као што je крштење у њима, тако je и рукоположење остало неповрјеђено : јер погрјешка бијаше y отпадању, која je исирављена миром јединства, а не у Тајнама, које ма гђе да су, исте су. И ако се хматра, да je корисно цркви то, да њиховп предстојатељи, долазећп у католичанску заједнпцу, тамо не врше своје почасти, ипак им се саме тајне Рукоположења не одузимљу, већ остају на вьима. Jep Бог наш Hiije Бог буне, него мира (1. Кор. XV, 33) : нити су Тајне његове цркве у.онима, који су од цркве одступили, ньегови непријатељи, већ они, који су одступили« 1 . Као што се видп из наведених рпјечи блаженог Аугустина, он говори само о томе, да се тајна крштења и овећенства не понавља код они'х, који су те .тајне примилй, затим отступили од цркве, па се опет у њу враћају, али не говори о неизгладљивости карактера тйх тајана. Да докаже своју тврдњу о неизгладљивости тајне свећенства, Schanz ce позивље и на слиједеће ријечи блаж. Августина у његовом дјелу »De bono conjugali«: »остаје у онИма, који су рукоположени тајна рукоположења и ако се ткогод због какове кривице отстрани од дужности, неће остати без тајне Господње једном положене, ыакар да остане на усуду« 1 .

1 »Nam illud quod quidam eorum veritate convicti dicere coeperunt „Baptismum quidem non amittit qui recedit ab Ecclesia, sed jus tamen dandi amittit” ; multis modis apparet frustra et inaniter dici. Primo, quia nulla ostenditur causa cur ille qui ipsum Baptismum amittere non potest, jus dandi potest amittere. Utrumque enim Sacramentum est ; et quadam consecratione utrumque homini datur : illud, cum baptizatur ; istud, cum ordinatur ; ideoque in Catholica utrumque non licet iterari. Nam si quando ex ipsa parte venientes etiam praepositi, pro bono pacis correcto schismatis errore suscepti sunt, et si visum est opus esse ut eadem officia gererent quae gerebant, non sunt rursum ordinati ; sed sicut Baptismus in eis, ita ordinatio mansit integra : quia in praecisione fuerat vitium, quod unitatis pace correctum est ; non in Sacramentis, quae übicumque sunt, ipsa sunt. Et cum expedire hoc judicatur Ecclesiae, ut praepositi eorum venientes ad catholicam societatem honores suos ibi non administrent ; non eis tamen ipsa ordinationis sacramenta detrahuntur, sed manent super eos. Deus enim noster non est dissensionis Deus, sed pacis (1. Cor. XV, 83): nec Ecclesiae ejus Sacramenta in eis qui ab Ecclesia recesserunt, sed ipsi qui recesserunt inimici ejus sunt”. Mi g ne, s. 1. t. 43. coi, 70, 71.

1 Schanz, 1 c. s. 152. np. 1. У оригиналу стоји: »Quemadmodum si fiat ordinatio cleri ad plebem congregandam, etiamsi plebis congregatio non subsequatur, manet tamen in illis ordinatis Sacramentum ordinationis ; et si aliqua culpa quisquam ab officio removeatur, Sacramento Domini semel imposito non carébit, quamvis ad judicium permanente.« M i g n e, s. 1.1. 40. coi. 394,

179

Учење рпмске цркве о »неизгладљивом карактеру«