Богословље

Копитар je засновао своје тврђење : 1) на историјском факту да je Панонпја, као Коцелова кнежевина, улазцла y састав епархије словенских првоучптељз; 1 2) на псстојању у црквено. словенском језпку речи латпнско-немачксг порекла, као например : оцьтъ <патин. acetum, олтарь <altare, цъсарь <caesar постъ <старо горњенемачк. fasta, попъ (старо горњенемачк. pfaffo, дакле, речи, које, по његовом мишљењу, нису могли да употребе солунски Славени. Миклошић х ) je Копитаревпм доказима додао доцније нове, найме : 1. црквено-словенско ъ и ь прешли су у о и e : сонъ (сънъ, день (дьнь, а у бугарском језику место старих ъ и ь постоји нејасан ъ : ыъгла <цркв. слов, ыьгла, стъклън <цркв. слов, стькльникъ, стькльшъ, сънъ <пркв. слов, сънъ и сонъ ; 2. у црквенословенском су се сачували јуси ж, а, а у бугарском их нема ; 3. место црквено слов, група-шт, -жд у македонским говорима, дакле, и у говору солуџских Словена постоје умекшанп сугласници : к’, ч’, r’, д’. Међутим у језику панонскпх Словена постојале су као и у цркв. словенек. трупе жд, шт, а јуси уопште нису оставили трага у векини словенских језика. И то своје тврђење Миклошић je доказивао још словенским изразима, ко ј τι постоје у мађарсксм језику, a које су Мађари прпмилп од Словена становника некадашње Паноније ; galamb (голжбъ), rend <ρς ъ, pçntek (патъкъ, Pest <пешть, roszda <пспор. рождше, розга. Затем се позпвео на то, да се у латинским изворима налази име моравског кнеза Zuetibaldus, где први део сведочи о томе, да су у Панонији у ово време били носни самогласници -q, ς, а у Моравији није их било. Најзад се позпва на то, да Словаци зову своју земљу Slovensko, а свој језик Slovenskÿ. Наведено мишљење Шафарик je још потврђивао речима старих црквено-словенскпх споменика, које су се сачувале само у језицима словеначкоы и четком и у говорима хрватских Примораца, којп су се, мпсли он, јавили овде као потомци панонскпх становника досељеника за време мађарске навале на Панонију. А то су : локва, отълъкы, ръенота (словеначко resnota), балин, натроути, ашоуть, ближика, братръ, година (чешк. hodina), отокъ, спыти, крижь, къмотръ. Затим он указује 2 на то, да се у старим црквенословенским текстовима употребљавају прпдеви : небесьскъ, земьскъ, дакле, као у словеначком, четком, и у хрватском говору, испор. чешки nebesky, zemskÿ, а не помоку суфикса ьн : не бесьнъ, земьнъ. На питање, како су могли Ћирило и Методије да преводе Св. Писмо на језпк Панонскпх Словена за Морављане, међу којима су они вршипи своју високу мисију, одговорио немачки

1 Altslovenische Formenlehre in Paradigmen 1874.

2 lieber d. Ursprung und die Heimat des Glagolitismus 1858. r.

224

Богосповље