Богословље

цв, зв : * kvëi/b) цвЬтъ, срп. хрв. цвет, цвијет, * gvëzda) звезда, срп. хрв. јужнословен. звијезда ; пољск. kwiat, чешк. kvët ; пољск. gwiazda, чешк. gvëzda ; 4. y руском и јужнословенском језицима широко je распрострањена појава прелаза спајања усненог -f ј y уснени + l’, док западнословенским језицпма ова појава није позната. Ове појаве нема ни у бугарском језику, a такође нпје позната неким српско'-хрватским диалектима. Али друге језичне појаве сведоче, да су се Бугарп у доба диференцлације Источног п Јужног Словенства претапали y Јужне Словене :1. прасловенско i, које je, судећп по његовом постанку из индо-европског i : * ζΐνκ, лит. gÿvas, староинд. jivas, лат. vivus, затим из *јв и јк у почетку речи : *ыпо> jbrno) imo лит. imù, *jKgo, лат. jugum, староинд. yugum, прешло je у igo, било je меканпм самогласником предњег реда, и при изговору језик се дизао ка горњем предњем ненцу; например, * chod’iti, * s’ila, * z’imu, у српско;хрватском, словеначком и бугарском јез. овај глас je прешао у средњенепчани самогласнпк ; зато су сугласници, који су испред i били полуумекшани, постали тврди, док су у руском језику увек умекшани : ди’тя, ход’ить, с’ила, сем оних случајева, када се испред ί налази ж или ш. У српско-хрватском језику при изговору i језик ce пење ка средњем непцу, али се не додпрује овог ; у бугарском језику јпод утицајемпретходнпх ж, ш, ч, гц, ј постао je лабиалним самогласником, чији трагови су се сачували y диалектичким ю, у : жувъ, жув-вя, шурок, юме (има), a такође и у историјском извору XV в. Schusmanes ; у румунском споменику Шоушмань 1 ; 2. прелаз прасловенског у у i, т. j. у глас предњег реда : прасловенско у из индо-евр. п * byti, инд. bhû, грч. φύω, лат. fui, из б *myto, гот. möta, us δη, öm, ûn, ùm, : * kamy, грчк. άκμων, * syny лит. sünus, у српско-хрватском словеначком и бугарском говорима источно-јужнословенске заједнице изговарало се тако, да се језпк дизао к средњем непцу својом средином, док му се први део кочио, дакле, изговарао се тврдо, a доцније, у доба њихова распада, у се у изговору изједначило ca i, и сачувало се само диалектично, пако се он бележило у споменпцпма ; то обележавање било je само ортографско, није имало гласовне вредности, о чему сведочи неправилна употреба ы и мехпање са и ; жыветъ, носишы 2 , оуслышы 3 , носиты 4 ;3. губљење h у почетку речи у доба добијања испред умекшанпх самогласнпка ј : праслов. *ho *he„ *hejb (испор. латин. hoc. hic) словачко - hej, срп. хрв. eja» малорус, heü, чешко hei, прасловенско * heda, староцрквено-

1 В. Н. Щепкинъ. Учебникъ болгарскаго языка, Москва 1909. г., стр, 10. слl;пчен. апостолъ.

2 Болонская псалтырь.

3 Берлпнск. Сбор.

4 испор. L. Niederle. Slovanske starožitnosti, 11. 178.

228

Богословље