Богословље

учаше Аугустин, даје се само у Црквп, зато јеретпци и схпзыатпци, који су нарушили везу са Црквом, не добпвају благодати, али имају крштење, јер оно остаје, остаје онај знак Господњи 1 . То учење о тајнп крштења, блаженп je Аугустин прпмјенпо π на тајну свећенства. То учете блаженог Аугустина схоластичари су даље разрађивалн, п оно, што je Аугустин сматрао само неким слпједом (character), схоластичари су: као Александар Халски, Пет ар Ломбард и особито Тома Аквинат 2 сматралп као нешто онтолошко, као печат или неизгладљиви знак. То учење богослова-схоластичара, особито Томе Аквинског, како виђесмо, Тридентински сабор прогласио je догматом, о чему канонист v. Schulte с правом примјећује: »Али остаје као факт, да je оно, што je римска догматика на Трпдеытинском сабору фиксирала, да je богословски догмат, који бијаше непознат древној црквп3.« Тома Аквинат je учио, да je рукоположење (ordo) тајна и да се свекеничкп карактер (character sacerdotalis) запечаћује давањем чаше уз употребу прописаннх ријечи. Тај карактер je неизгладљив (indelebilis) (per mortem homo non perdit ordinem sacerdotalem), усљед чега рукополо жени не губи »potestas conferendi sacramentum«. Такав карактер имаду тајне: крштења, миропомазања и свећенства. Код тајие свећенства Тома Аквинат разликује potestas sac r a mentalis од potestas iurisdictionis и тврди, да се клирик може лишити само последње, ади никако прве. Међутим у древној Цркви рукоположени епископ, презвитер или дјакон добивао je са рукогхоложегьем не само благодатну власт и силу, да врши дужност, која одговара његовом чину, век и право, да je воши, j ер ce je епископ рукополагао само за одређену епископију, а презвитер и дјакои за одређену цркву. Кад су на Западу почели (од IX вјека) посвећивати епископе за непостојеће дијацезе, а тако исто презвитере и дјаконе без обзира на одређене парохије, то je јасно, да су та свећеиа лица имала власт (благодатну) за вршење својих дужности, али иијесу добивала права на то. Отуда дијељење благодатиог од

1 ibid, и col. 151

2 Sсhа η г, 1. с. р. 154 и даље.

s Revue, 1. с. S. 41—44.

263

Учење рпмске цркве о »непзгладљивом карактеру«