Богословље

тъжде, просАце, исп. просАще ; прасловен. tj, kt > с, clj > dz ) z, stj, sk — šč 1 . Асеманово Јеванђеље често меша ьи ъ, не слаже се ни по тексту,, напр., са Зографским Јеванђељем, тако нзраз »аште тъ! ecu възапъ (исп. Map. Job. 20, 15-)-не постојп у Зографском ; у ХУГкл. од Матеја ст. 18 говори се: »на семъ Пе,τρΐ«. а уМарпнскоы, Зографскбы и Остромпровом Јеванђељу .»на семь каыене« ; »Маринско Четворојеванђеље« втаа обележје српско-хрватске језичне индпвидуалности ; место въ писац употребльава оу, a такође место ж нише оу ; неправилно нише ъ и ь ; »Сави.на Књнга« носи обележје бугарског изгсвора. Кад. се све у'зме у обзир, постаје нам ja спи ja слика ппсетьа -Словена из доба ширења Хришћанства, разумљпво нам je, што нпсмо. њихово ни je могло бити у сваком случају тачно према изговору, што су и сами писци признавали и правдали се »пошеже неписа доухь светы, ни аггель, бр-Ьна и доухь оунылп, wKaaHHiir и гркшнга«, к.ако вели писац Јеванђеља вь БклградЈз. Дакле, и бележење појединнх гласова, нарочито трупа ж’д’ и -ш’т’, нпје увек било у сагласности са изговором солунских Словена, на чијем језику су наши прщци први пут чули свете јеванђељске истине. А зафиксиране трупе -ж’д’и -ш’т’ у старо-црквено-словенскпм споменицама, које су послужиле, као основ за етварање теорије о бугаризму језика словенских апостола, јесу само етапа у развоју праславенских африката g и g из dj и tj : у језику солунских Словена g <dj се најпре изговарало као d’ž’, a затим je наступило усличавање палаталних сугласиика по месту њихова стварања, те je d’ž’ дало ž’d’ž’ > ž’d’, које je y споменицима зафиксираио са -ждь, а код Србо-Хрвата, услед јачег наглашаваша d’ из наведене трупе, постало je ђ, đ ; g’ из -tj су солуњани изговаршли као t’š’, na je и овде наступило изједначење по оргаиима стварања сугласника, т. ј. t’š’ je дало š’t’š’, а затим je š’ иза t’, као слабије наглашено, отпало .и јавила се трупа š’t’, зафиксираиа у старословенским језику, пошто je палатално t’ било више наглашено, трупа š’t’ je прешла у h, ć. Бугари, који су се пословеннли највшпе лреко солунских Словена, односно источне трупе Јужних Словена. прнмили су л наведене језичне трупе у првој етапи ι-ьиховог развоја, давши им боју тврдог изговора. Примили су дух и конструкции у у опште њиховог језнка,-али' доласком Бутара на челу са Аспарихом и стварањем бугарске државе обустављен je процес нрожимаља словенеког језичног стварања у смислу богатства падежних облика. Пародии језик je сачувао слабе остатке савлађивања словенских падежних облика, док je књижевним језиком код њих био, кад и код Срба и Руса, старо-црквеио-

1 Испор. N. Van Wijk. Kilka uwag о pochoclzeniu mszalu Kijowskiego. Ksiqga . pamiqikowcj ku czci Oswald a Balzera. Lwow 1925., ctp. 7.

311

Народност старо-црквено.оловенског језика