Богословље
шава Вобермин, да бита свестан самог себе као потпуно (schlechthin) зависног и бита свестан свог односа према Богу само представља различна означавања исте чињенице. Одбијање сваког општег појма религије не води разјашњењу већ замршењу проблема. Оно што дијалектичка теологија назива религијом није религија већ мађија, извртање религије у мађију (213). Философија религије не треба да прелази преко појма религије у опште већ само преко погрешног и непотпуног појма религије. Осећање зависности, које je истакао Шлајермахер, јесте религиозно праосећање. To je велика заслуга Шлајермахерова. Али погрешка његовог појма религије јесте ограничавање на осећање зависности, јер уз то осећање треба узети и осећање заштите, спасења (Geborgenheiisgefühl) и осећање чежње. Суштина религије лежи у односу човековом према једном надсвету од кога се он осећа зависним, у чијем ce окриљу када спасењу и који му важи као циљ чежње. Та три момента об ухвата религија свугде где ce уопште јавља као жива религија. На првом месту, као основно религиозно осећање, јесте осећање зависности. Осећање спасења, у односу на чежњу, изазива признање величине, којој je управљена чежња, а с тим признањем и обавезу према њој. И обратно: осећање чежње, у односу на спасење, изазива тежшу за узвишењем живота које je, на свом врхунцу, тежња за блаженством (214 и д.). Свеет о обавези и тежња за срећом припада такође у суштину религије. Цела историја религије сведочи о њнма као моментима религијског веровања. Погрешно je морализовање религије кад ce појам светога (светости) употребљава, као што често бива, тако да се тиме са свим одређени морални погледи уносе у општу суштину религије (215). Али са свешћу о обавези у основе религије долази и однос према етичкој сфери. Надсвет безусловнога добија у хришћанској вери своје ближе одређење у томе што je ту у питању духовно-етичко-лични Бог. С тим појмом Бога као етичке божанске личности у вези je персоналистичко схваташе наде у вечност. То je веровање после било повод учешу о тројичности које je било главна догма старе Цркве, а то je и данас у католичким црквама. И Вобермин износи разлоге због којих όη то учење сматра с једне стране неоправданим, jep се тиме, вели, једно појмовно рационално формулисаше идентифи-
5
Философија религије као теолошки задатак