Богословље

неки протежу на претходне три књиге, па и на прву књигу (т.ј Постање 1 ). To долази отуда што Петокњижје, као целина, ништа друго није него Закон Thorah који чини јединство међу књигама, почевши баш од књиге Постања која се сматра као историски увод у Закон. To мишљење донекле потврђују речи следећих 24—26 стихова пете књиге, где се каже: „И кад написа Мојсије речи овога закона у књигу све до краја (т.ј. кад је довршио збирку закона Петокњижја), заповеди Мојсије левитима, који ношаху ковчег завета Господњег, говорећи: „Узмите ову књигу закона, и метните је покрај ковчега завета Господа Бога свога, да буде онде сведок на вас“ 2 ). Ово су, дакле, директни унутрашњи докдзи који, и ако се налазе само у трима књигама Петокњижја (Изласка, Бројеви и Поновљени Закони), ипак својом садржином и планом излагања те садржине сгоје у нераздвојној целини. Отуда доносимо овај логички закључак; Ако се Мојсије призна за писца једног само одељка истог дела онда, природно, морамо га признати за писца и осталих одељака тога дела, састава, које је он — по сведочанству Бројева 3 ) писао у виду неког дневног записника почевши,. од изласка из Мисира па све до доласка у моавску долину, где је Израиљ добио напред споменуту књигу Thorah. Његова пета књига путем аналогије говори о писаном закону који већ постоји у претходним књигама. To се уверавамо из ових речи које је Мојсије рекао сакупљеном народу: „Ако не уздржиш и не уствориш све речи овога закона, које су написане у ов о ј књизи“ 4 ), под којом књигом разуме свих пет делова који су све до вавилонског ропства чинили једну нераздељиву целину. Овоме треба додати доказ исте пете књиге (XXVIII 60—61) где

1 ) Die Genesis (op. cit.) стр. XVII.

2 ) Ј. Kley (Die Pentateuchfrage, op. cit. стр. 218) заступа мишљење да. после овога Мојсије није више нисао, пошто је тада своју књигу предао левитима. Према томе, велв, главе XXXII— XXXIV Пон. Закона написане су после Мојсија. Да ово потврди нарочпто наводи речи „is elohim" „човек Божји“ XXXI, 1 и „eved Jahveh" „слуга Божји" XXXIV, 5 које речи, Мојсије никада за себе није употребио.

3 ) XXXIII, 2.

4 ) XXVIII, 58. Упоредо Пон. Закони: XXVlll, 6; XXiX, 20; XXX, 10. где ce проклињу сви они који не држе заповести овог писаног закона, и обратно пак благосиљају онн којн његове заповести извршују. To су т. зв. релативни докази, којима се потврђује постојање писаног закона у времеМојсија. 174

Богословље