Богословље

се ствара no идеји, сагласно праслици. Праслика је норма и задатак који су положени у Богу али који су обраћени на друго, ван Бога. Због тога се вечност праслика слаже са почетком и постајањем у времену носилаца предвечних одређења“. „Божански лик у стварима може се назвати истином ствати, њеном трансцендентном ентелехијом, а не субстанцијом или њеном испостаси“ (184—185). У Богу треба разликовати двојако време одређивања и актова; ово је везано са разликовањем у Богу „суштине природне“ и онога, „што се односи на природу 1 ' : једно припада теологији, друго икономији. Шта је Он по суштини и по природи, то је недостижно и непознато. „Бог се постиже само у тотико у колико је обраћен свету, у колико је се открио свету“ путем откривања. Многа и релативна имена Божја, која се употребљавају за Њега, не означују Његову природу или суштину, већ својства Божја: то су силе и дејства, стварна битна и животворна пројављивања божанског живота, слнке односа Божјег према твари (?). Животворна делатност Божја у свету јесте сам Бог“ (?). Учење о томе изложено је код Псеудо Дионисија Ареопагита и код Григорија Паламе. Божанска дејства укупно узета представљају Његову предвечну вољу, Његов творачки предвечки савет“, а овај је слободан акт љубави. „Стварање предпоставља тројичност, а печат тројичности лежи на свој твари“ (ст. 195—206). Неизмењиви божански савет не веже слободу твари. „Да твар поетане оно што је, треба ипак да до тог дође својим слободним пењањем, сразмерно према божанском старању о Њој, сразмерно према предвечној слици и предодређењу о Њој“. „Слика твари у Богу је ограничена и не одговара слици Божјој у твари“; у човеку је то извесна личност, рефлекс. „Али над сликом увек сија оригинал... сија као призвање и норма“. Твари је дат натприродан задатак: општење е Богом, обожење. Ово се достиже само помоћу самоодређења и подвига твари, чему сарађује благодат. Будуће и очекивано обожење јесте узвишавање твари до сличности с Богом по благодати; то је присуство божанског живота у јединству љубави и достигнуће извесних својстава која сведоче о сличности Богу. Оваплаћење Речдотворило је пут ка заједници саовим божанским животом, пуг човековог усиновљења Богу. У цркви се подвиг твари показује и твар се обнавља у свој својој пуноћи“ (206—212).

246

Вогословље