Богословље

помоћу нарочитих проповеди 1 ), путем састанака 2 ), а затим, томе служе и друга срества: специјални часописи и књижевност уопште, дечја библиотека при цркви, дечји хор, литије, поклоништва, излети итд. Понекад су ова друштеа чисто духовног, карактера 3 ), друга пак теже навикавагьу деце на практично хришћанство (посећивање болесника, давање прве помоћи, доброчинство и др.). С друге стране, оваква друштва могу имати, осим чисто верског, и извесан социјалан знача], уносећи у свој програм и образование својих чланова као чланова државе и општине, обрађуЈући често важнија чисто социјална питања и питања газдинства 1 ). Много доприноси јачању ових дечјих верских удружења уопште та околност што су готово увек повезана у савезе, најчешће по окрузима и епархијама, те се на тај начин узајамно помажу и искуством и срествима. У протестанским црквама рад са ваншколском децом највише je везан за тзв. недељну школу и дечје богослужење. За нас je од интереса да се мало детаљније упознамо са овим установама ради тога јер оне у себи садрже многе важније елементе који су битни у више установа ове врсте. Првобитна форма ових недељних школа биле су недељне беседе које je приређивало свештенство у циљу ширег верског обучавања. Овакву форму ове школе имамо још у XVI веку 5 ).

х ) в. о овоме: G. Harrasser, Geist und Leben der Marianischen kongregation (Innsbruck, Marian. Verl.).

2 ) Састанак чланова обично бива недељом и празником по подне, у нарочитом локалу крај цркве. Овим се постиже и то да деца проведу празнично поподне пријатно и корисно и опет да буду сачувана за то слободно време од улице.

3 ) Такво je нпр. посебно друштво девојака са обетом молитве, или нарочите дечје дружине које имају за задатак да својим молитвама замене пред Богом молитве оних који ce никада не моле.

4 ) в. о овоме; А, Meinen, Jugendpflege als organisches Glied der Volkspflege (Gladbach, 1920.). О дечјим и омладинским религ. организацијама код протестаната в. Ј. Thomä, Evangelisch-kirchliche Männlich Jugendpflege, Gütersloh, 1921, 62 и сл.

5 ) У Римској Цркви ове школе почињу у XVI в, у епархији веронско] и при миланској катедрали. Ту већ имамо две појаве које су карактеристичне за доцнију недељну школу: систем гдупа и увађање световњака у рад, пошто je међу свештенством било мало сарадника. Бољи развитак добиле су ове школе после Реформације, и то у земљама где je Реформација била раширена.

321

Васпнтни путеви цркве