Богословље

љеник фграонове кћери, био упућен y све тајне „мудрости египатске“, коме су на расположењу стајале отворене египатске библиотеке и тако најбоље могао знати историју националну и религиску Мисираца, и уз то још извео Израиљ из ропства мисирског, значи да je он био и писац Петокњижјз. И, како ce ова његова књига битно разликује од паганских књига тог доба, значи да ју je написао руковођен божанском инспирацијом. 4. Пошто писац Петокњижја говори о обећаној земљи само на основу aнaл ог и ј е, то значи да он никада y Палестини није ни живео. Према томе излази да je Мојсије своју књигу То р â Петокњижје написао за време путовања Израиља од Египта до доласка y моавску долину на Јордану према Јерихону. A како ce ни једном речју не говори о асирском или вавилонском царству из времена робовања Јевреја њима, или пре тог времена (што би свакако било да je ова књига постала компилацијом четири главна извора написаних y времену од IX-V века пре Хр.), значи да ce ти крајеви, као и Палестина, не могу узети као места састава Петокњкжја. 5. Петокњижје како по својој садржини (која je y ствари 3aк о н и као таква чини јединство међу књигама) тако и по свом циљу и плану (јер ce готово сва историска саопштења односе на Закон), као и својим језиком (који je no стилу y појединим књигама разнолик само због разноликости догађаја), сведочи да je ј ед a н исти писац свих пет делова (тј. књига) које су првобитно чиниле једну књигу; деоба на пет делова je дакле, производ доцнијег времена a не аутора Петокњижја. Уз ово додајемо да ce Петокњижје одликује неким архаизма који су потврда његове дубоке старине, a којих нема y осталим књигаиа Ст. Завета. Кратке песме и благослови (Liederfragmente und Segensformen 1 ), a нарочиго ратни поход Авраамов, описан y књизи Постање глава XIV, носе колорит тог прастаpor јеврејског језика. 6. Од не мање важности за аутентичност Петокњижја као Мојсијевог јет. з. Петокњижје Самарјана. Самарјани су као засебан народ постали мешавином Јевреја северног царства (Израиља) са колонистима Асирцима које je 722/21. г. довео асирски цар Саргон II (722 —705. г. пре Хр.), добивши то своје ново име по главном граду Самарији. Када je доцније персиски

Ј ) Kley 1., Die Pentateuchfrage (op· cit.), crp. 175.

27

Мојсије и критика