Богословље

стари спис можда не постоји, сем до сад употребљених, још који стари прение, важан за реставрацију ишчезлог оригиналу. Код нас се, ма да je то у другим старим књижевностима одавна пречишћено, још спори о начину издавања наших споменика. Неки напр. xohe да се сваки прение одштампава са свима његовим скраћеницама и палеографским знацима, као да je први цнљ издавања старих споменика издавање рукописа у којима су нам они сачувани, а не објављивање самих дела. Нема ваљада, сем словенске, ни једне crape књижевности, где се то тако ради. Најзад, код нас се после Даничићевих времена све нејасније схватало, шта je то управо једно „критичко издање“. У предговорима наших „критичких“ издања по некад нема ни потребног описивања и самосталне оцене употребљених рукописа, ни утврђивања њиховог степена сродства с изгубљеним оригиналом и мефу њима самима, ни погледа на разлике новог од ранијих издања истог споменика; него се ту о том споменику и у вези с њим више додирују друга питања, која су за засебне расправе. Попустила je код нас и Даничићева акрибија из његова Речника наших старина, па нам речници и регистри у нашим „критичким“ издањима махом нису ни довољно потпуни, нити су иецрпни у местима где се све у нашем споменику који се издаје, јавља која нова реч, које име или ствар. Али, што je најглавније, код нас се при издавању наших старих списа ваљада зато што су нам све рефе стручне специалисте за наш стари књижевни језик све мање врши тако звана „критика текста“, о којој сам нетто рекао напред. Ми мислимо да je за неко издање неког нашег старое споменика, да би се оно могло назвати „критичким“, довољно, кад се од неколико добивених преписа што верније препише и штампа само један, н. пр. онај који je најстарији или најбољи, и кад се у „критичком(!/‘ гпарату при дну штампаних страна просто наведу варијанте оних других преписа. Али, то je, дабогме, само један неискритикован текст, што he рећи недовољно излечен од писарских и других искварености у сачуваним нам преписима. Нажалост, требало je да у књижарској продаји готово сасвим нестану Даничићева и друга прошловековна издагьа наших старих писаца, која су, због доцнијег открића још и других старих преписа, већ и иначе била заостала за временом, па да се и наши горепоменути потцењивачи издавања спомени-

221

Оцене и приказн