Богословље

ном очевидно тачној критици текста хиландарског типика у сачуваним нам преписима, за коју имамо захвалити пок. Јагићу (гл. Споменик Српс. Краљ. Акад. XXXIV, 1898, стр. 1 66), a коју Ћ. није довољно искористио 1 ), додам још неколико својих исправака за многобројне писарске грешке у преписима тог споменика. Jep. и после Јагића, ту има joui доста писарских грешака да се излечи; а ово су само неколике које сам ja случајно срео. Стр. 98 (глава 18) „Си же, да.,.“ И према грчком евергетидском типику (‘Υμείς δέ, ΐνα...), и по смислу саме ове реченице хиландарског типика, то je очевидна писарска грешка место „Ви же, да..,“ Није вальада преводилац превео са грчког и свезу δέ („же“) и свезу ΐνα („да“), изменивши само заменицу Υμείς („Вы) у „Си“, коме се ту не види смисао! Без сумње, дакле, и ту имамо једну онако крупну писарску грешку, као на стр. и 99,1 „д-Ьл'Ь“, место првобитнога „гЬла“ (у грчком „топ σώματος“). Стр. 100 (гл. 18) „Ведите“. Но већ нам граматика каже, да то није облик од „вТдТти“; а и из смисла, као и из грчког оригинала »όράτε..., όράτε...« (стр. 94), јасно излази да ту треба читати, као и у идућој реченици, „Вlдите“, место писарске грешке „Ведите“. Стр. 123, б (гл. 33) „испльнити“. То je очигледна писарска грешка место „ипльнить“. Стр. 131, б „молити се“. Ову неоспорну писарску грешку Јагић je (Спом. XXXIV 52) исправно у „мыслити се“. Но писар je, чини ми се, пре могао покварити „мьнити се“ у „молити се“, него ли дужу реч „мыслити се“. Стр. 136, 9—lo „повТдающоумоу намь.“ Јагић (Спом XXXIV 55) je то рђаво поправио у „по соущоумоу вамь“. Оче-

*) Да наведем за то само један пример. На стр. 46,14 штампао je Ћ. у хиланд. тип., према најстаријем препису, а као превод за реч еверг. типика стр. 46,11 χροτρέχειν, „да да повели“. Он je то схватио као свезу „да“ plus глагол „да(сть)“ plus именица „повели“ (акуз. множине „повеље“), па je и у „Речнику “на стр. 237 написао: „irporpänrnv, дати повели“. Но Јагић лепо каже: овога не разумијемо, ако нећемо да исправимо или „да повелить“ или „да да (sc. дасть) повел-ћнше“ (Спом. XXXIV 18-19). А из варијанте „повелить“ у одеском препису (код Ћ. стр. 46 при дну) и из примера за удвајање наше свезе „да“ грешком писара најстаријег преписа (код Ћ. стр. 101,13), јасно je да се од горњих двеју предложених исправака Јагићевих има усвојити само она прва: „да повели(ть)“. Сравни те исте две речи на стр. 105,22 —23; а „повели“ место „повелить" на стр. 58,21.

223

Оцене и прикази