Богословље

са излагањем на 5. стр. претпоследњи ред) Противно горњој тврдњи (по цитиранэм месту) г. Марјановић je требао рећи,. да ce васељена (универсум) састоји из два дела, и то: из анорганског и органског дела природе, а органски део природе да сачињавају: 1.) царство биља (са вегетабилним принципом); 2.) царство животиња (са вегетабилним и сензитивним принципом), и 3.) човек (са вегетабилним, сензитивним и интелектуалним принципом). Разуме се нагласити (у вези са насловом: Човек и остала жива бића, на стр. 5.), да између биља и животиња с једне стране и човека с друге стране не постоји само квантитативна (градуелна) разлика, разлика само по степену развитка, као што веле еволуционисте, специјално Дарвин и иегове присталице; него да постоји и квалитативна разлика, разлика и по врсти (види опшнрније о овом питању: Apologie des Christentums, D-r P. Schanz -r W. Koch, I. Teil, Treib, im 8r.,, 1910. стр. 239,—433.). Само се на овај начин и на овој основа може објаснити оно, што je хтео рећи г. Марјановић, jep je само овако гледиште тачно по учењу хришћанске Ово су гледиште заступали раније и неки грчки философи, као што су: Платон, Аристотел и др. На стр. 2. г. Марјановић говори о неким „установљеним обичајима“, a ниједном речи не говори о природном моралном закону, који je сваком човечу урођен (види: Гласник Српско-православне Патријаршије, Срем. Карловци 1930. бр. 9., стр. 137. белешка 5.), и који у исто време важи као извор и обичајима, о којима говори г. Марјановић. На истој 2. стр. прелаз од излагања о обичајима на излагање о моралу могао je бити бољи и згоднији. На тој истој 2. стр. г. Марјановић вели: „На основу свега тога јасно се види да морал чине правила, норме, која су установљене ради одржања друштва људскога и по којима треба сваки човек да живи и да се влада“. У овим речима, с обзиром на порекло и крајњу сврху морала, ннје изражено начело хришћанског морала. У вези са овом примедбом примећујем даље, да г. Марјановић на више места нерадо цитира места из Св. Писма, да потврди ово или оно гледиште хришћан. морала, него чешће цитира извесне народне изреке, пословице и стихове из народннх песама, које у данилг случајевима (не баш увек) могу бити само један пријатан зачин онога, што се из· лаже. Места из црквене патристике г. Марјановић у опште не цитира. На стр. 3. вели; „Тако н. пр. ми човека у првом

240

Богословље