Богословље

септембар и октобар стр. 596. 603.). Као епископ далматинско-истријски са седиштем у Задру био je активан од 1890. све до 19. јануара 1912., када га je аустриска власт насилно пензионисала. Због тога, што je блаженопочивши епископ Накодим Милаш био кроз дуги низ година, како се каже, трн у оку римској курији, а и због његсвог са наше српске стране похвално цењеног националног рада, аустриска власт je једва чекала згоду да га пшзионише. И кад су године 1911. откривене извесне злоупотрсбе у Задарској Конзисторији, с којима блаженопочивши епископ Никодим Милаш није им а о баш никакве везе, аустриска власт га je ипак ставила у пензију, разуме се насилно и неправедно. Нећу прећутати, а да не споменем, да су овај насилан корак аустриских власти одобравали, на жалост, и неки наши жалосни Срби, истина незнатан број, чак и један професор бивше Задарске Богословије, који je у сваком случају један обичан пигмеј према великом, опште уваженом и честитом епископу Никодиму Милашу, који je био шта више, да трагика буде join већа, и добротвор дотичном жалосном професору. Ове увреде и неблагодарностових жалосних Срба поднео je блаженопочивши епископ са великим болом. После пензионисања настанио се блаженопочивши епископ у Дубровнику, где je живио повучено, вредно радећи и даље на науци. Дана 20. марта (лицем на наш Велики Петак) 1915., после кратког боловања (боловао je свега дан, два), преминуо je блаженопочивши епископ Никодим Милаш у седамдесетој години измученог живота. Сахрањен je на други дан Ускрса на дубровачком православном гробљу у једној приватно] гробници, коју je гробницу уступила једна честита Српкиња Д\бровчанка. Сахранио га je сада такође почивши епископ бококоторски Владимир Боберић уз асистенцију неколико свештеника, и то: покојног проте Николе Миџора; проте и проф. Александра Николића; покојног игумана ман. Савине о. Милутина Радуливића и свештеника : Петра Рафајловића, Мирка Станишића и Ђуре Поповића. Са покојником се опростио почивши епископ В. Боберић. Пошто je блаженопочивши епископ Никодим Милаш умро за време рата, то je смрт његова јављена једном депешом румунском митрополиту у Букурешт са молбом, да исти јави и осталим православним црквама.

264

Богословље