Богословље

гласовној системи. То се извршило и зато што се црквени језик популаризовао, он je постао својина широких слојева народних, ушао „већ одавна у крв нашу, и ми не само да појемо са побожношћу и одушевљењем црквенословенске, црквене пјесме у цркви, него свуда и на сваком мјесту, о креном имену, при свадбама и при ма каквом весељу“ (Јован Живановић, Граматика црквенословенскога језика 1912. с. 8). Даље, ако се узме у обзир чшъеница да je језик црквених књига не само пасиван текст него уз то и доста различит од народное језика, то су тиме дати и услови да се код читања, молитава, појања, отвори Слободан пут чисто народним фонетичко-психолошким изменама. Према свему овоме, када хоће да се изнесе характеристика данашњег нашег црквеног језика, мора се поћи од његове употребе у „живим устима". Норма по којој се управља читање црквених књига везана je, дакако, уз сам текст. Он je данас утврђен, уједначен, нормализован. Изговор пак није свуда једнак, отступања су већа или мања а што често зависи и од појединих наставника црквенословенског језика који стварају своју школу, и свака од њих има претензије да правилно чита црквене текстове. То се питање код нас чешће расправљало. Последњи je покушај проте Саве Петковића, професора цел. језика (Гласник, службени лист српске православие пратријаршије, год. VII (1926) с. 52 . 1 Г. Петковић заступа читање које ce практикује y Карловачкој богословији а тиче се специјално изговора „непчаних сугласника лир y случајевима типа зшлио отх Htrw као земљеју хваљен от њего место землеју хвален от него. Читање које брани г. Петковић заправо je етимолошко, јер се не обзире на писање, него на порекло наведених облика. Сличая случај налази се и данас у чешком кньижевном језику где се иста графија η i једном изговара њ и а други пут н и што зависи од порекла облика, да ли je реч домаћа, давно одомаћена или страна, нова: nikdy и пiко ti п: њиг д и и никотин. Или још боље у словачком где зависи од етимологије: nebo њебо према прасл. пеъо и опеп онен из опъпъ. И по г. Петковићу „без познавања старословен-

1 И као посебни отисак: О нетачном читању црквенословенскога језика у нашој цркви. Ср. Карловци 1926.

239

Характеристика савременог изговора нашег црквеног језика