Богословље

најјаче снаге и славе из прошлое века још увек велики; а велики је највише с тога, што je широј јавности, која претставља јавно мњење, „дух времена“, непознато да су хипотезе на којима почива догматски материјализам, пољуљане и да су многе сасвим пале. Њих нису обориле теолошке науке, већ оне исте науке на које ce материјализам био позивао. Теолошкој пак науци задатак je, да прибере за своју грађу све оне резултате науке који, било позитивним било негативним путем, утврђују и потврђују основне религијске истине, које су пак извесни претставници истих наука тобоже у име науке хтели да сруше. Једна таква теолошка студија са таквим задатком je и, у наслову именована, књижица загребачког универзитетског професора г. D-r Александра Раса. Она je малога обима, али са збијеном и богатом садржином. Она хоће да покаже, да je и науци најстарији познати човек био човек, као што су и данашњи највиши створови, без обзира на расу и културу, л>уди г т. ј. да оне исте разлике, које данас потпуно издвајају човека из животињског царства, раздвајају и најстарије познате нам претке данашњих људи од животиња како ондашњих тако и садашњих. Он je ову crapy теолошку тезу поткрепио резултатима испитивања и мишљењима стручњака (природњака) који обарају стару тврдњу, да су пронафени фосилни (окамењени) остатци „прачовека“, „прворођенога човека“ („homo primigenius-a“) „посредна карика између животињскога царства и правога човека“, a утврђују: да сви ти фосилни наласци човека из веома дубоке прошлости сведоче, да су и они били потпуни људи, да и данас међу још живим, у култури заосталим и духовно запарложеним народима и расама има типова истоветних оном, погрешно тако названом, „прворођеном човеку“ (homo primigenius), „антропоморфном" бићу (т. ј. животињи мајмуну која се по облику нетто приближила човеку). Писац ове расправе износи најпре поделу културне прошлости човечанства на периоде. Он сасвим умесно примећује, да ова подела не важи подједнако за све континенте, јер и данас чак има народа који живе у култури каменог, па и култури пре каменог доба. Фосилни „Крапински човек“ живео je у старијем раздобљу палеолитика (каменог доба) у Европи т. зв. „Premoustérien“, које у Геологији, т. ј. у историји наше планете, долази у најмлађе доба „кенозоичке ере“ у дилувиум,

248

Богословље