Богословље

заузимали су бугарски престо владари, који ретко беху чисто бугарске народности. Друга основна чињеница, верске природе, није овде довољно подвучена: народ у Бугарској беше у маси обузет дубоким мистицизлюм оријенталних сената (богумили, хесихасте). Али г. Грабар нам je приредио једно нарочито изненађење. Српски великаши Дејан (зет цара Душана) и његов син Костантин Драгаш држаху простране српске покрајине и потписиваху се на својим повељама као „господари српских земаља“. Они беху оснивачи неких цркава у Бугарској, што јасно сведочи о утицајима српске уметности изван границе српске земља. Г. Грбар био je доведен у неприлику овим фактима и зато су ови српски великаши код њега преобучени у „македонске принчаве“. üpexia толlе треба да постоји и једна „македонска“ уметност и потврда једне „македонске школе“ je згодна за одржавање ове хипотезе“. Даље исправља г. Петковић још једно погрешно мишљење, по коме се велика српска црквена уметност сматра само као једна локална византијска школа, на којој су радили византијски уметници. Ово мишљење „у грчким натписима неких српских цркава види доказ учествовања грчких уметника у српском сликарству. Не може се порећи, да се српско сликарство Средњега Века у својим главним цртама јавља у оквиру византијске уметности. Али било би парадоксно тврдити, да није било оригиналних уметника у народу, чија je политична превласт у 14. веку на Балкану била толико маркантна и чија je црква заузимала одлично место у православном свету 14. и 15. столећа“. За све ово наводи г. Петковић историске доказе, и даље наставља овако : „У тако повољној ситуациј и, српски ул!етници, већином монаси, могли су развита своје стварапачке способности и свој проналазачки таленат“. Да je пак погрешно на основу грчких натписа у неким српским црквама закључивати народност сликара, наводи г. Петковић као одяичан пример српског митрополита Јована, званога Зограф (родил! из крајева око Прилепа), шефа једне српске сликарске школе, који je ca својим сарадницима сликао y цркви св. Андреје на Тресцн, зв. Андрејашеву Манастиру, Натпис у овом манастиру, у коме ce спомиње његово име je српски, a сви остали натписи фресака су грчки, па и сигнатуре српских народних светитеља Силlеона Немање и Саве. То значи да су српски сликари хтели дати доказа о своме образовању и знању грчког језика, који je

336

Богословље