Богословље

ректоромъ и профессоромъ, нынТ протопресвитеромъ J. Л. Янышевымъ. 2-е издание. С. П. Б. 1906. г. стр. XII -f- 462 в. 8, па нарочито многобројни морално-богословски радови епископа Теофана Говорова .Затворника“, такође б. ректора и професора исте академије, н. пр. 1) Начертание христ!анскаго нравоучешя въ Д. ч. ч. изд. 2 -е. Москва. 1895. г.; 2) Путь ко спасешю (кратк!й очеркъ аскетики). Третья часть споменутог Начерташя изд. 9-е. Москва. 1908. г. стр. 346 + 11. 8.; 3) Что есть духовная жизнь и какъ на нее настроиться ? Письма, изд. 5.-е. Москва. 1904. г. стр. 280 VIII. 8.: 4) Письма о хриспанской жизни въ 4 частяхъ С. П. Б. 1880. г. стр. 363 + 11. 8.; 5) Письма о духовной жизни, Изд. 4.-е. Москва. 1903. г. стр. 254. -)- 11. 8. и др. У књизи прот. J. Јанишева би за нашег писца били особито од велике користи његови начелни погледи на хришћански морал у опште. па такође §§ 49.—51., где се карактерише земаљски живот Господа Исуса Христа, као идезлни пример човечијег морала са формалне и материјалне стране (стр. 301.—328.) и др. Мишљења пак епископа Теофана заслужују нарочите пажње свакнг православног моралисте због тога, што се он обично посматра као најбољи заступник баш православно-хришћанске идеологије, особито у области аскетике, коју оправдано много цени и наш писац (стр. 129. II.). За нас je несумњиво, да би упознавање са радовима Теофана Затворника, особито са његовим веома многобројним писмима, у којима се он најчешће бави решаваньем различиях моралних питања из сфере индивидуалног друштвеног живота, много проширило и удубило и патристичку моралну тачку гледишта његову, која сад изгледа сасвим слаба и оскудна (види : стр. 12. прим. 2), нарочито упоредо са неоспорно озбиљним и пажљивим искоришћавањем јеванђељског темеља хришћанског морала. Јеванђелија су писцу пружила могућност, да живо, лепо и разноврсно илуструје своје разлоге и наводе примерима из области Христовог моралног учења. За жаљење je овде само то, што није наш писац, како изгледа по свему, свесно хтео, да у историјској перспективи протумачи Христову причу о неправедном управитељу (Лук. XVI, 1 —l2), која сада даје највише повода за приговоре, уперене против чистог и узвишеног карактера хришћанског морала. Срећну особину књиге сачињава између осталога чињеница, да се писац њен у својим моралним мишљењима и за-

Богословље