Богословље

ника-богослова са латинским текстом СО. После смрти м. Петра Могиле СО je са одобрењем свију источник патријараха штампам прво на грчком, па затим на латинском, румунском и, напослетку, словенском језику, као ауторитетни израз општег догматског самосазнања источне православие цркве (види потанкости о томе у нашој књизи: „Императорская Киевская духовная Академия въ ея жизни и деятельности 1615—1915 г.г. Историческая записка Кlевъ, 1915 г. стр. 113 f. f. упор, цитов. нашу „Исторно Кlево-печерской типографш т. 1 стр. 252—256). Већ из досад реченог може се јасно видети, да je СО мисао м. Петра Могиле, а, затим, самостално и критички састављен од његових кијевских сарадника, и, напослетку, саборно прегледан, поправљен и допуњен. Међутим су писци књиге, коју расматрамо, мишљења, да СО претставља резултат римокатоличког утицаја на м. Петра Могилу. „Nous pouvons affirmer“, кажу они, „sans crainte de nous tromper, que le pian, la matière, el pour une partie qu'il est difficile de déterminer, les expressions mérnes de la CO lui soni venues de l’Occident“ (p. XCIV). Али ова ce тврдња може примите само са великим ограначењима и примедбама. Несумњиво je, да су састављачи СО имали у својим рукама латинске обрасце веронауке, Других образаца нису они ни могли имати, и поред све њихове жеље и бриге, да их пронађу. На грчком истоку, у московској Русији и код православних Руса у Пољској није их било. Протестантским обрасцима нису се могли користити, због страха да не падну у велике погрешке. Зато су им на биле једино латинске књиге, и то, пре свега, катихизиси. Ови су били добро познати каком. Петру Мотели, тако и оним његовим сарадницима, који су имали западно-европско школско образование. Овим катихизисима служили су се несумньиво и састављачи СО-а. Они су из латинских богословских књига узимали само оно шго je сачињавало општу својину хришћанског богословља, без икакве конфесионалне разлике, или оно што се потпуно слагало са учењем и традицијом источне православие цркве. Η. пр. састављачи СО поделили су православну веронауку на три дела; о вери, нади и льубави. Сами писци књиге, коју расматрамо, признају да за ово дељење веронауке хришћанска богословска наука дугује блаженом Августину, аутору „Enchiridion’a de

175

Оцене и прикази