Богословље

fide, spe et caritate“. Па шта има овде специално латинског, католичког? (le pian est catholique ... p. 221). Била би несумњива неправда, када би римокатолички богослови почели да залгерају ■православно] богословској науци за све оне истине, тумачења и доказе, која она црпи из радова блаженсг Августина. Овај •последњи у својој науци, сагласној са божанским откровењем писанилг и неписанилг, те и са символом васељенске Христове цркве, толико припада римокатолицима, колико и православним. Ко би н. пр. од православних богослова могао замерити римокатоличким то, што се они служе делима светих Василија Великог, Григорија Назијанзина, Јована Златоуста, Јована Дамаскина и т. д.? То исто треба казати и за лгатериалну садржину СО, која би била, по мишљењу аутора књиге коју разматрамо, из латинских извора. Колико су аутори ове књиге пристрасни у приказивању трагова латинског утицаја на СО, најречитије може посведочити о томе следећи прилгер. На стр. CIII-oj увода читамо следеће упоређење паралелних места у СО и у великом катихизису П. Канизија под наловом „Summa doctrinae christianae“. Dès la deuxième question de la CO, on sent que Moghila est sous

СО I. 2. „Guarenam Christianus primo credere, postea bene agere aut vivere debeat? „R. Propterea quia sine fide est impossibe pracere Deo, sicut docet sanctus Paulus; credere enim oportet accedentem ad Deum quia est inquirentibus se renumerator sit...“

Canisius, Summa... De fide et symbolo 111. „Quid primum traditur in docrina Christiana? Fides, ianua illa nostrae salutis, sine qua Deum invenire et invocare, Deo servire et pracere nullus in hac vita potest. Credere enim oportet accedentem ad Deum inquit apostolus.

Јасно je, да ce овде позајмљеним идејно и материално може сматрати само текст из посланице св. ап. Павла Евр. XI, 6. Али у том смислу морају се признати плагиатским радовима сви доцнији катихизиси у односу према ранијим и то не салю православии, већ и римокатолички... Сасвим би нетто

176

Богословље