Богословље

друго било, ако би се у СО пронашла нека неоспорно латинска доктрина. Али тога у њему нема. Напротив, као што je већ речено горе, СО je био уперен против римокатоличанства исто онолнко колико и против протестанства, а можда и више. Сами н. пр. писци, књиге коју оцењујемо, признају, да СО стоји на гледишту „negation de la pri m aut é de l’Eglise r orna in e“ (p. 129 if.). Значајан je у овом случају ванредно коректни, такорећи дипломатски начин којим састављачи СО спроводе овај свој негативни принцип односа према римокатоличкој цркви. СО никако не говори о примату римског папе, али га потпуно одбацује када тврди апсолутно несумњиву истину, велећи дословно следеће: „Ecclesia igitur Hierosolymitana est Mater omnium Ecclesiarum et prima (quamvis reges postea dederint primitias Veteri et Novae Romae propter imperii sedem, juxta canonem tertium concilii secundi oecumenici Constantinopolitani), quia evangeli! propagatio ab illa exordium sumpsit in omnes fines terrae; et propterea facta est catholica, cum sit ab omnibus gentibus quoad doctrinam fidei recepta“ (p. p. 48 —49). Сви они, који добро познају историју јужно-руске богословске књижевности XVI— -XVII в.в., одлично знају да приматство и католичанство јерусалимске пркве сачињава њену начелну идеју, коју су јужноруски полемисти противстављали латинској пронаганди о примату и католичанству римске цркве. Сасвим je разумљив у овом случају од нас приказани дипломатски и коректни тон СО. М. Петар Могила и његови сарадници на СО увек су били овакви у својим односима према римокатоличкој цркви. Они су рачунали са њеним званичним положајем у пољској држави, па и са тиме, што су њој припадали краљ, чланови владе и чак неки од пређашњих православних руских племићских родова, који су се према православљу понашали толерантно и свакако коректно, a последњи чак и благонаклоно. Други, изразитији пример сличног односа м. Петра Могиле и ньегових сарадника према римокатоличкој цркви претстављају речи СО о латинској доктрини Filioque. И овде, као што смо то видели у науци о примату и католичанству јерусалимске (а не римске) цркве, СО одлучно побија Filioque баш сведочанствима, које узима, може се рећи, из недара саме римокатоличке цркве. Ево шта се, найме, вели о овоме у одговору на 71-во питанье првог дела СО: „Sufficiat itaque nunc, si quidem

177

Оцене и прикази

Богословље