Богословље

У осталом нека су места у тексту СО несумњиво позајмљена из латинских извора. Такав je н. пр. у првом реду СО одељак о црквеним заповестима (р.р. 50,—55.). Али и ову претпоставку можемо допустити са извесном оградой, коју су морали признати чак и аутори књиге, кад су рекли: „La СО а un enseignement des commandements de l’Église que Moghila se mb le avoir emprunté, au moins en partie, à l’Église latine“ (p. 136.). Састављачи CO су очигледно пронађену у латинским изворима грађу пажљиво и озбиљно прерађивали према потребама своје православие цркве и у сагласности са њеним учењем, шго такође признају на више места и аутори књиге коју приказујемо (р.р. 51,4.5; 52, 1.2. и др.). Као што видимо по свему, састављачи СО били су свесни и непоколебљиво убеђени синови источне православие цркве. Али су се истодобно понашали и према латинској култури са пуним уважењем. Заслужује пажње у овом погледу факат, да су они написали и поднели јашком сабору 1642. г. СО не на грчком и не на славенском, него баш на латинском језику (р. LI.). И затим мало доцније, кад je м. Пегар Могила зажелео да отштампа у кијевској печерској типографији т. зв. „Мали Катихизис“, који претставља само скраћење СО, он га je штампао прво на пољском и тек затим на јужно-руском језику (види потаконсти о томе у нашој цит. Историш Шево-печерской типографји стр. 253,—-256 ). Овакво, већ на први поглед јасно претпостављање латинског, а чак и пољског језика, грчком, славенском и руском језику, никако не значи да су м. Петар Могила и његови сарадници на СО били до заслепљења занесени латинском културом као што су неки склони да мисле. Напротив, овде су одлучну улогу играли сасвим други, чисто реални и практични интереси Грчки je језик био врло слабо познат у средини православних Руса, становника пољске државе. Али није то главно. У 30-им и 40-им годинама XVII. в. сматрали су руски православии хришћани Пољске за праве и „беле вране“ лица, слична кнезу С. S. Свјатополку Четвертинском, кога je киевско-печерски архимандрит Захарија Копистенски 1623. г. хвалио, приписујући му као неку „необичну врлину“ баш то, што je он волео и славио рођени славенски дијалект и, разумевајући његову силу, радо je и читао књиге писане или штампане на о-

179

Оцене и прикази