Богословље

вом језику, те je и многе друге потстицао на читање и уживање у њима (види о томе ibid. стр. 125,—126.). Ова чињеница je и учинила, да су ондашњи Руси и сувише слабо знали своју очинску веру и нису разумевали бсгословске истине и термине које смо мало пре споменули. Међутим, таквим се приликама користили противници православља, који су почели да штампају књиге на пољском језику са лажним и сасвим исквареним излагањем православие веронауке, чиме су у средину православних хришћана јужне Русије уносили велику помету. На кијевском црквеном сабору 1640. г., коме je, као што знамо, изнесен и СО на преглед и одену, Игуман Исајија Трофимовић Козловски обраћао се присутнима, измефу осталог, оваквим речима; „Свети изабрани богоносни саборе! У нашој цркви употребљавају се славенске књиге, које нису добро разумевали многи од руских свештеника, због чега су противници православља и јеретици почели да штампају дела на пољском језику, који се лако разумевао, те ова дела приписују разним лицима и лажно их издају за православие књиге, иако у њима има више важних заблуда и погрешака. Међутим, ко je овакве књиге примио и читао, и сам им je веровао, а и друге je учио да њима верују. Због тога je више хришћана отпало од наше цркве и пало у јерес услед чега je она потиштена, побеђена и понижена" (види ibid, страна 281, прим. 321.). Ево чим се објашњава што су се састављачи СО, на челу сам. Петром Могилом, користили латинским изворима и језиком. Сам je м. Петар Могила био убефен да je за православие руске становнике Пољске неопходно потребно знање латинског језика и латинске науке. Зато се он, одмах после реформе бивше грчко-словенске братске кијевске школе у латино-пољски колегиум, много старао за то, да овај последњи буде у свему потпуно раван вашим латино-пољским школама, а посепце пољским римокатоличким академијама. Аутори књиге, коју приказујемо, погрешно тврде, да je м. Петар Могила, користећи се благонаклоношћу краља Владислава, за кијевски богословски колегијум, који je он реформисао, добио иста права, која су уживале виленска и краковска академија (р. XIV). Ствар je стајала сасвим обратно. Краљевском привилегијом, која се овде има у виду, найме од 14 -111- 1633 г., само су потврђене оне руске школе, које су онда имали православии у Пољској. А

180

Богословље