Богословље

кад je м. Петар Могила заиста почео да, на своју личну одговорност, проширује програм науке у кијевском братском колегиуму, краљ Владислав je одмах 1634 г., на захтев противника православља у Пољској, нарочитим својим декретом забранио м. Петру Могили, да отвара латинске школе у Кијеву и на другим местимэ. Онда je м. Петар Могила покушао, да литерарним путем «правда своју делатност на отварању латинских школа за православие Русе, позивајући се на јуридичка права и на њихове животне потребе. Баш у овом цшьу штампано je 1635 п, на латинском језику, у кијевској печерској штампарији дело Силвестра Косова, под насловом: „Εζεγεόις“, где су се на један леп начин доказивала права и преке потребе руског народа у Пољској, да има своје латинске школе (види потанкости и томе у цитов. нашој Исторји Юево-печерской типографш т. I стр. 287—289 и Приложешя кь нему стр. фке = 525). Али je као одговор на овај покушај дошао универзал, којим се je допуштало, да се у кијевском братском колегијуму предају науке „не даље од диалектике и логике'': „graece et latine docere поп unitos permittimus, ita tamen, ut humaniora non ultra dialecticam et logicam doceant,, (види потанкости о томе у цитов. нашој Исторической ЗапискК о Юевской духовной Академш стр. 95-96). Овом истом идеологијом руководили су се и састављачи СО, на челу сам. Петром Могилом, кад су се при његовом писаньу служили латинским изворима и писали га латински, а после, у скраћеном обиму, штампали польски. Ову своју идеологу они су најбоље изразили у своме одговору на приговоре познатог верског издајника (из православља je прешао прво у унију, па онда у римокатоличанство), Касиана Саковића, да у кијевском братском колегиуму треба ђаке учити само грчком и славенском, а не и латинском, јер Руси неће да буду римокатолици. „За Русе", читамо у овом одговору, штампаном у познатом полемичком делу под насловом: „Λίθος", „корисно je, да уче грчки и славенски језик због вере, али за политичке цюьеве то није довољно. За ове последње je Русима потребно да знају латински и пољски језик. У пољској држави je латински језик, тобоже, природни, те се њим људи служе не само у цркви, већ и пред краљем, у сенату, па и у посланичкој кући (=скупштини), у судовима, трибуналу и уопште у политичким стварима. Ономе, који пита за чланове вере латински и пољски»

181

Оцене и прнкази