Богословље

Нарочито су интригирали око православних патријараха цариградских, претстављајући их у очима државне власти, као бунтовнике и непријатеље државног status quo-а. Сва многоукрштена и разнострука њихова активност најјасније ce раскрива y њиховој борби против патријарха Кирила Лукариса. По српским земљама језуити су ce највише ширили из Д)бровника, који je од 1605 године служио за језуитску станицу, те су од тога времена за језуитске мисионаре врбовали наш живаљ у Дубровнику и Далмацији. 1 И раније je у Србији било католичких цркава. По једном мишљењу било их je и у Београду крајем XV и почетном XVI века. 1521 године имали су Дубровчани у заједници са Босанцима једну цркву у Београду. Пастирске потребе католичких верника подмиривали су босански фрањевци, који су зависили од Конгрегације за пропаганду. 3 Касније, 1628, заузимањем дубровачкихпоклисарау Цариграду, Порта приставе да се протерају босански фрањевци. БЬих су тамо, вальда из политичких разлога, заменили дубровачки фрањевци. 1630 ходине подигли су босански фрањевци у једној београдској кући олтар. Борба измефу дубровачких и босанских франьеваца наставила се и даље. „Од године 1631 —1643 вуче се распра као црвена нит и не даје мира ни Пропаганди ни Републици. Године 1643 дофе најпосле до мира“. 8 У доба Пајсијево у његовом родном месту било je католика; било их je и у другим местима. 4 У Скошьу су имали своју надбискупију и од 1656 свога надбискупа. Први скопски надбискуп био je Андреја Богрдани, који je пре тога био бискуп у Охриду. 5 Њега je папа у „конзисторији од б-Ш-1656 поставио за надбискупа и поверио му управу над свима празним бискупским местима у српском краљевству“. 6 Један од каснијих његових наследника, четврти по реду, Петар Карагић, био je родом из Новог Брда ; родио

1 Ibid. 2 Д-р Лујо Кнез ВојновиН: Дубровник и Османско Царство, I, Беотрад 1898, с. 111.

3 ibid. с. 111—112. 4 Ст. Станојевић, Енциклопедија, књ. 11, с. 129—130. 6 Д-р Милан Премороу; Католички надбискупи у Скопљу (по вати-

канским изворима) (Гласник Скопског Научног Друштва, књ. 1, св. 2, 1926, iC. 329.)

6 ibid.

243

Пајсије, архиепископ пећски и патријарх српски