Богословље

да је Христос васкрсао него не повероваше ни онима који га видеше да је устао тј. као васкрслога (ст. 14) (види и Лука 24, 11. 25—26. 37 —41). И тек кад су чулно опазили и видели васкрслога Христа „отворио им се ум да разумеју писмо“ (Лука 24, 45). Васкрсење Христово не значи само „васкрсење његово за онај свет, одлазак његов у онај свет и живот”, Hero је оно реалност и за овај евет. Христос је васкрснуо реално и у одређено време и на одређеном месту и за овај свет и жнвот, а последица таквог васкрсења је вера апостола у божанство Исуса Христа. Реално васкрсење Христово у одређено време и на одређеном месту је „чињеница као и свака друга чињеница; вербалном или логичком негацијом једне чињенице она не престаје да буде чињенида” (442). У VII глави говори о принцштима морала, где се излаже: значај принцнпа у области морала, реални и практични или главни принцип морала, постављање етичких норама и формулисање главног принципа морала, крајњи разлог или основ главнога принципа морала, цивилизација, култура, прогрес (431 —512). Реални принцип морала је слобода воље и она омогућује морал, њеним присуством у једној активности та активност добива етички карактер (449). Али „могућност различнтих начнна слободног дејсгвовања воље ствара потребу мерила добра и зла, ствара потребу постављања и формулисања једне опште норме и једнога општега принципа, практичнога принципа морала по коме he личност моћн разликовати добро и зло и којим ће се моћи руководити у својој моралној активности у том смислу да ће по сагласности своје слободне активности са тим принципом моћи утврдити њен позитиван, a no несагла-сности с њим њен негативан карактер и вредност” (450). По г. Максимовићу воља човечја има урођену „способност да разликује и процењује појединачне своје акције, једне као позитивне (добре) а друге као негативне (зле)’’ (467). Ова способност дана је вољи самом конструкцијом њеном ,самом њеном природом и она значи оно иманенгно вољи мерило добра и зла, које важи и које се може применити на сваку стварну и емпириски слободну акцију воље. Дана вољи априорно, пре искуства, пОтенцијално, или диспозитивно, ова шособност воље долази до свога конкретнога израза и добија своју у иску-

106

Богословље