Богословље

вао збор и договор, још су јаче пригрлили ону јелинску и уопште источну предеону поделу црквене управе. To важи и за суседе Румуне, с којима су околни Словени делили политичку судбу и били у најближој верској и културној узајамности, готово се у томе изједначили. И ако се с догматске и канонске стране Источна православна црква одржала у неприкооновеном јединству, а Васељенском патријарх} 7 кроз векове се одавало братско морално првенство, те је био ауторитативан primus inter pares међу поглаварима Источне православне цркве, опет стварног једног управног центра, који би имао службени заповеднички карактер, није било, јер је такав неовојствен источном православљу. Природна је последица тога била, да се црквеност наша и у хијерархијском и у богослужбеном. није развијала у правцу легионских, до.ситнице \'нифицираних римских принципа. Тако исто није могла да саблазни источно православље ни реакција на ту стриктну урамљеност одлажење реформисаних цркава у крајност и у ггогледу црквености. Ове су са богослужења свога скресале духовне еванђелске дветове, лишиле га првобитног миомира његова, цео религиозни култ, па и црквеност своју подвели под ладни разу.м, лишили га оне срдачне, присне топлоте. Црквеност источног православља сразмерније утиче на осећаје и на разум. IT у погледу црквених дужности верних источно Православље је уредило своје прописе тако, да и ово Христово иго заиста буде благо, а бреме Његово лако (Мат. 11, 29—30). Због овога и због неостЈтног чувања првобитног поретка мољењу и у отаено умерепој церемонији, црквеност нашз 7 воле и неправославни, ако нису предуверени и искључиви. Али ипак има много шта да се нашој дрквености пожели. Зато, што немамб један заједничк« хијерархијски центар, она је у току векова по појединим обласним црквама добила извесних поеебких одлика. Њих треба уједначити. Ово ее код данашњнх лаких веза и добрих међусобних односа појединих обласних цркава лако може извести. To би био један део мисије богословске науке.

26

Богословље