Богословље

ћем, па je потребно да целим својим бићем прими награду или казну за свој земаљски живот. Атенагора каже; „Вечно мора постојати човек који се састоји из душе и тела. То je могуће само тада ако васкрсне“. „Ja разумем“, каже он даље, „под двојаком природом чодека који се састоји из душе и тела и тврдим да je човек баш у овој двојакој природи одговоран за све своје радвье и да прима част и казну које му припадају”. Према томе „мора се под свима околностима десити васкрсење обездушених и такође чак распаднутих тела и морају се поменути људи опет у двојаку природу њиховог бића појавити”. Овакво схватање човекове бесмртности није истоветно нити са јудејским нити са грчким. Са јудејским није потпуно истоветно стога што je, по њему, васкрсење само оживљавање мртвог тела које лежи или се већ распало у гробу, као што je, например, Лазарево васкрсеше. Исус Христос није у том смислу схватао опште васкрсење. Јер кад су Га питали садукеји који уопште нису веровали у васкрсење мртвих с намером да Му докажу да je јудејско схватање васкрсења, које je по шиховом мишљењу и Христос делио, нетачно чија ће о васкрсењу бити жена која се седам пута удавала за седморо браће, онда им je Исус Христос рекао да постављају такво питање и оспоравају васкрсење мртвих зато што не знају писмо и силу Божју. Јер „кад устану из мртвих, нити he се женити ни удавати, него су као анђели на небесима“ (Мр. 12, 18 —27). Дакле, васкрсешем мртвих неће просто оживети тела умрлих да наставе ранију своју егзистенцију, него ће ce ca њима нешто важно десити, велика измена. Грчко, пак, схватанье бесмртности je још више различито од хришћанског неголи јудејско. Јер оно говори само о бесмртности душе, али не и тела које се схвата као тамница душе и жели ослобођења од шега. Стварно, и хришћанство гледа на тело као терет под којим се мора уздисати и тражити ослобођење, али хришћани не желе да остану потпуно без тела, да буду „голи”, само са бесмртном душом, него желе да место земаљског тела, зараженог грехом и смрћу, добију ново тело које ће, заједно· са бесмртном душом, и само бити бесмртно, свето, славно, духовно и нераспадљиво. Јер ап. Павле каже: „Ако се наш земаљски шатор сруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну, на небесима. Јер (док смо) у овоме (телу); уздишемо, желећи да на земаљски обучемо свој небески стан, ј ер се (само тако), ако смо га. обукли, нећемо наћи голи. Јер ми који смо у овоме шатору, уздишемо оптерећени, јер нећемо да се свучемо, него да на земаљско обучемо небеско, да живот прождре смрт. A онај који нас je за ово приправио, Бог je, који нам je дао Духа као капару” (П Кор. 5, I—s).1 —5).

V Смрт je свакако још увек „непријател.” ма да je побеђена, јер нијо потпуно уништека, те ће таква остати до краја света и века, док не буде уништена као „последњи нетгријатељ” и бачена у „језеро огњено”. Стога смрт не може ни у ком случају бити добра за хришћане, јер за њих не може бити добро оно што je „непријатељ“ Божји, те je теориско-практична борба противу болести и смрти не само оправдадана него и морална обавеза, па се стога може плаката и ридати кад се у гробовима види по образу Божјем создана наша красота: безоблична, безславна и безизгледна.