Богословље

22

Али, иако ће до краја света и века сачувати свој сотонски карактер, смрт ипак није више тако страшна и ужасна као што je била док није побеђена, док je била апсолутни господар живота. Jep она je побелена и време њеног трајања je ограничено, те he кад буде потпуно уништена наступити вечна бесмртност. Умирагье са вером да je смрт побеђена и надом да ће по истеку извесног времена бити потпуно уништена и бесмртност остварена, свакако не може бит и тако страшно као кад се умире са уверењем да се смрћу потпуно и заувек завршава човекова егзистенција. Сем тога, смрт није више тако страшна за хришћане ни стога што она не разара заједницу Бога и човека потпуно ако она постоји, нити човека ставља у ситуачију да буде под ударом страшног проклетства Божијег, иако се он као хришћанин налази у власти „непријатеља”. Jep Исус Христос je скинуо проклетство с рода људског и измирио Бога и човека, те хришћани, ма да се налазе у власти ~непријатела”, нису непријатељи Божји него „грађани са светима и домаћи Богу” (Еф. 2, 19); грађани који очекују потпуно ослобођење из ропства „непријатела”. У том смислу ап. Павле с правом каже: „Било, дакле, да живимо, било да умремо, Господин смо! Jep зато Христос умре и оживе да овлада и мртвима и живима” (Рим. 14, 8,9). Стога што увек не разара заједницу Бога и човека него може хоишћане да доведе још у ближи контакт с Њим него што je овај за живота, многи хришћани се не само не боје смрти него joj се још и радују, ако верују да he тако доћи у заједницу са својим Спасителем и добити награду коју око не виде, ухо не чу и у срце човека не дође. Jep „како смо, дакле, увек добре воле и знамо да смо, док смо у телу, далеко оц Господа јер (још) у вери живимо, ане у гледашу -—, ипак смо добре воле и више волимо оставити тело и бити код Господа. Зато се старамо да му, били у телу или изван тела, будемо угодни. Jep нам се свима вала јавити на суду Христову, да сваки прими што je за живота у телу учинио, добро или зло” (П Кор. 5, 6—10). Али, смрт може да буде ужасно страшна и за хришћане и то баш због васкрсења и бесмртности, ако се за непобожност и неморалност очекују гњев и лутња на дан пьева (Рим. 1, 18; 2,8). Jep после телесне смрти има и биће васкрсења, али после „друге смрти” која je ~jeзеро огњено” где ће бити плач и шкргут зуба, неће бити васкрсење, те he они који су се противили истини и благодатним даровима бити у вечним мукама. Стога Исус Христос каже: „Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити; него се бојте онога који може и тело и душу погубили у паклу” (Мат. 10, 28). Смрти се, дакле, не треба бојати ако je остварена могућа христоликост, пошто ће Господ Бог дати победу онима који га лубе кроз Господа Исуса Христа Који je Победилац смрти и Извор бесмртности. Jep „мора ово распадливо да се обуче у нераспадливост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадливо обуче у нераспадливост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда he се збити реч што je написана: „Победа прождире смрт! Где ти je, смрти, победа? Где ти je, смрти, жалац?” Жалац смрти je грех, а сила греха je закон. Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа” (I Кор. 15, 53—55).