Богословље

ша да архимандрита студеничког Мелентија Никшића постави за митрополита београдског, није одобрен од стране цариградске патријаршије, него je Никшић 1815 године постављен за епископа ужичкошабачког. Кад je после смрти Грка Дионисија била упражњена столица београдске митрополије, њен администратор je једно време, од лета 1815 до пролећа 1816 године, био Мелентије Павловић, док на тај положај није дошао опет Грк Агатанђел. Мелентије Павловић био je веома отресит и разборит човек. У борби за народно ослобођење узео je активног учешћа нарочито за време другог у станка, када je епитрахиљ и кадионицу заменио пушком и сабљом. Он je добро познавао црквене прилике у Србији и радио да их побољша, нарочито кад je дошао за београдског митрополита Али њему je недостајало стручно школско образоване и добро познаване организације српске православие цркве ван Србије као и оста лих православних цркава. А поред тога, није дуго времена ни био на положа] у митрополита Србије да би могао да изврши организацију пркве. Тај посао у пуном обиму извршио je негов наследник Петар Joвановић. Митрополит Петар je, после свршене основне школе у Илоку, гимназије у Осјеку и Сремским Карловчима и филозофског течаја на Сегединском лицеју, завршио богословију у Сремским Карловцима. Ту je провес 10 година као професор и 1830 године прешао у Србију. У Србији je прво постао секретар највишег народног суда у Крагујевцу а затим секретар кнежеве канцеларије са кога je положаја, по препоручи карловачког· митрополита Стевана Стратимировића, дошао за митрополита Србије 1833 године. Устезао се да се прими новога звана схватајући сасвим правилно, велике дужности ко je су га очекивале и задатке ко je je требало да изврши. На наваљивање кнеза Милоша примио се понуђеног положа]а пошто je кнезу претходно изложио и образложио своје гледиште на црквено уређене у Србији, реорганизацију цркве и начин на који je мислио номе управљати. Кнез Милош се сложно са неговим гледиштем и послао га, крајем 1833 године, владици жичком Нићифору у Чачак. Ту се Петар прво замонашио, затим je рукоположен за јеромонаха а после неколико дана произведен за архимандрита. Тако je у року од 15 дана прешао све степене у монашкој хијерархији. Наскоро затим кренуо je у Царитрад где га je 6 децембра 1833 године цариградски патријарх Константин посветио за београдског митрополита. Из Цариграда вратио се у Србију. Дошавши на положај београдског митрополита, Петар се сав посветио новој дужности, организачији српске православие цркве, просвећивану српског народа и струнном образов'ану и подизану српског свештенства. Да успешно изврши своје задатке много су му помогли и нетови изврсни духовни и душевни квалитети. Филип Христић нарочито истине да су „од срца Петровог далеко били пизма, мржна, злоба, и гонена греси велики и неопростиви у црквена старешине, заступника Христова, кад се још хоће језуитским претварањем и светител>ским плаштом да покрију.“ Наглашавајући како je митрополит Петар врло угледна личност, Христић каже „да му je држање и понашане било у пуном смислу господско, достојанствено и милосно”. Он je био „строг али правичан. Никад покаран свештеник није се на шега