Богословље

штнва. А што je неуништиво, нема краја у будућности. А што нема краја у будућности, ннје могло имати почетна у прошлости. Дакле, у прнродн нити има, нити je нкад било, икаквог стварања и дефинитивног уништења, него постоји само вечни низ промена. 3 ) Да видимо колико вреде ове напред наведене тврдње. а) Тачно je да наука не зна за стварање. Јер, ако наука зна само оно што се може телескопом и микроскопом посматрати, a стварање je јединствени акт који се могао десити само једанпут у почетку света, дакле, далеко пре него што се родила икоја наука и икоји научник, онда je јасно да наука не зна за стварање онако, као што зна да постоји сунце које сваки дан гледамо. Али зар су у науци баш све истине засноване само на чулном опажају? Сетимо се малопре поменуте силе теже, магнетизма и кохезнје. Да ли je ико видео баш ньнх саме? Уосталом, тврдитн да светски ток нема свој почетак зато што га нисмо видели, исто je толнко нелогично, као и тврдньа да космичкн зраци немају своју полазну тачку jep je нисмо видели; или, да река нема извора jep на њему нисмо никад били. Зато се наведени приговор мора отклоннти као неумесан. Исто тако je неоправдан и приговор да појам стварања науци није потребан. Заиста, ако се наука ограничи само на технику, или само на описивање материјалне стварности, онда joj je појам и проблем стварања сасвим излишан. Закони статике, динамике, акустике, оптике и електромагнетизма делују без икаква обзира на питање да ли je свет створен или вечан. Али, ако наука желн да нам пружн и нетто више од обичног инвентара ствари у васиони; ако жели да нам да објашњење света, онда се већ не може априори тврдити да je појам стварања излишан. Трећн приговор, да je појам стварања апсурдан јер важн аксиома: „ex nihilo nihil fit“, био би оправдан само тада кад би неко тврдио да je свет сам од себе ни из чега постао. А то нико не тврди. Па баш je теологија та која стално наглашава да свет није могао сам од себе ни из чега постати. На том принципу она баш и заснива свој космолошки доказ о постојању Бога. Jep, ако свет има почетак свог постојања, a није могао сам од себе ни из чега постати, то он онда мора бити дело једне бескрајно моћне Божје воље. Шта ту има апсурдно?! А да би свемоћ Божја била довольна да ни из чега створи свет, томе се може наћи паралела, па дакле и индирсктна потврда, у самој математици. 1 : оо =0; 0: со =0; 999 : оо = 0. Дакле, 0, 1 и 999 се међусобно разликују. Али, у односу на бескрајност они су сви једнаки нули. Према томе, ако нам појам „бескрајно“ претставља једну бескрајно моћну, дакле свемоћну, вољу, онда he само од те воље зависите да ли ће 0 бити равна сама себи, или he постати равна 1; то јест да ли he „ништа“ остати заувек „ништа“, или he постати „нетто“. Тако дакле појам стварања није никакав апсурд,

’) Пол Холбах, Систем природе, прев. Др. Душан Недељковић, стр. 26, Београд. .1952 г. Б. Н. Воронцов и Вељаминов, Да ли ]е било почетна и ли he бити краја света, Београд 1945, изд. КНУ. Б. Н. Воронцов и Вељаминов, Како су постала небесна тела, стр. 16 18, Београ 46.