Богословље

70

в) ПроменљивосШ матерще. Да материја није вечна него створена, о томе сведочи и једна свакидашња чињеница, а то je променљивост материје. Физичке и хемиске промене материје су очигледне. Но за сваку од тих промена потребан je известан ограничени период времена. Ma колико био велик број тих промена, он никад не може бити бесконачан из оног математичког разлога који je наведен кад je било речи о количинн материје, где je речено да бесконачан број може постајати само потенцијално, а никако конкретно. Ништа овде не вреди позиватн се на дијалсктику да би се доказала вечност света. Напротив дијалектика нам ту и нехотично помаже да у једној прегледној теми лакше сагледамо почетак света. Сложимо се за час са дијалектичарима да се природа развија по оној шеми дијалектнчког развоја; теза-антитеза-синтеза. У томе спиралном развоју синтеза уствари постаје нова теза која ће по закону дијалектике морати да доживи своју антитезу. Може ли, питамо се, тај спирални низ теза и антитеза бити бесконачан с обзиром на прошлост? Може, али само потендијално, у нашој мисли, а конкретно никада. Јер, ако будемо бројали тезе и антитезе из прошлости ка садашњости, а стварност се конкретно тако и развија, онда нипошто не смемо почета бројање из бескрајности, јер тада никад не бисмо добројали до нашег садашњег стања, што бн значило да ми и не постојимо. А то не тврде ни днјалектичари. Почнемо ли бројање теза и антитеза од једног почетног, временски одређеног стања а не из вечности, само тада можемо принципнјално добројати до нашег садашњег стања у коме се васиона налази. Тако дакле квантитет, квалитет, променљивост и распоред матерее у васиони све.доче да je она контингентна и према томе није само битна, ни вечна. 2) РадиоакШивносШ. Иако су напред наведени разлози против вечности материје засновани, као што се внди на чисто научним чињеннцама, ипак они у себи имају извесну дозу филозофске, -метафизичке боје, која je многим „позитивним“ духовнма у најмању руку несимпатична, ако не и одвратна. Јер, шта су појмови „самобитан“ и „контингентан“ ако не изрази који се налазе још у речнику старих схоластичара? Међутим савремена физика дала нам je још егзактнији доказ против вечности материје. То je распадање радиоактивннх елемената. Познато je найме да je ураново језгро пребогато протонима па се распада у разне друге елементе, док се не претвори у олово. Тај период урановог прелажења у олово траје 4,5 милијарде година и не може се ни убрзати ни успоритн. На основу те чињенице научници прорачунавају приближну старост не само наше планете него и васионе, чију су старост проценнли на 7—lo милијарди година 22 . Да ли су те цифре баш стопроцентно тачне, за наш проблем то није важно. Једно je ван спора, и то je важно: распадање радиоактивннх елемената постоји. Да се то распадање заврши потребан je одређени период времена са почетном и свршетком. То je несумњнвн физички доказ да материја није вечна него да има свој временски почетак, дакле je створена. 3) ДемаШеријализација. Beh je напред поменуто да су физичарн Жолио и Тибо још 1934 г. запазили један феномен који je у физици

и ) Славко Бокшан, наведено дело, стр. 43.