Богословље

69

могло да буде више злата, или више кисеоника него што га има у природи? Та чињеница, ето, сведочи о контингентности материје по квалитету и њеном распореду у васиони. И joui нетто више! Не само што се постојање елемената ни по квантитету ни по квалитету, ни по сразмери елемената, ни по распореду у васиони не може схватити као нека физичка, још мање метафизична нужност, него покрај свега тога, чак и сама појава и постојање матерее je нека врста парадокса, нека врста чуда, или пркоса природним физичким законима. Ma колико та тврдња изгледала невероватна, то je чињеница. Ево у чему je та] парадокс материје. Атомско језгро, а оно управо и сачињава масу једног атома, састоји се из протона који су наелектрисани позитивно и неутрона који су неутрални. Осим њих има и других честнца, као што су позитрони (позитивно наелектрисани електрон) и неутрино. По познатом физичком закону, честице истоименог електрицитета морају се међусобно одбијати. Међутим, протони, иако су наелектрисани позитивно, не само што се не одбијају, него се привлаче тако снажно, да када се атомско језгро разбије, ослобађа се огромна енергија. Откуд та парадоксална појава, да се истоимено наелектрисане честице привлаче место да ce одбијају? Свакако да при том послу дејствују неутрони. Али, привлачноет између неутрона и протона јавља се само на врло малим даљннама (10 -12 см) 20 . Иначе међу њима не постојн никаква привлачност. И пошто та привлачност не постоји, питање je онда зашто се неутрон протону уопштетолико приближи да се привлаче и да створе атомско језгро упркос физичком закону одбијања истоимено наелектрисаних тела? Дозвољено je веровати да ту можда дејствују неки нама непознати физички узроцн, али при свем том остаје чињеница парадоксалностн матерее, јер ниоткуда се не види спонтаност приближавања позитрона неутрону, a још мање позитрона позитрону. Исто тако нема довољног спонтаног разлога да се електрони и протони, као различите наелектрисани не привуку међусобно тако снажно да се пониште и да се претворе у енергију, као што то понекад и бива у природи. Зашто се дакле уопште формира атом ког било елемента, кад je далеко лакше и природније да се он уопште не појави као материјални атом са онако сложеном структурой? Зашто не остане у облику енергије, или у разбијеном стању као што су атоми у звездама које астрономн зову белим патуљцима? Материја je дакле баш по својој физичкој грађи нетто што je противно познатим физичким законима, и њена суштина je управо изразити пример контигентности. Jep, не само логика, него нуклеарна физика нас уверава да материја не само што није морала бити таква каква јесте, не само што се уопште није морала појавити у васиони, него je њена конструкција чак и противна физичком закону о одбијању истоименог електрицитета, па се њена појава може објаснити само дејством једне силе која je јача од природних закона 21 и која уме распоредити протоне и електроне тако да се појаве разни елементи. А то значи, материја не може бити вечна, него може бити само створена.

20 ) Ivan Supek, наведено дело. стр. 238.

21 ) Atoraska energija (U-235) str. 32, Beograd 1952 g.