Богословље

81

се после овог тако важног догађаја попово вратили у Антиохију 12 . Пред полазак на Друго мнсионарско путовање дошло je до размимоилажења између Павла н Варнаве 13 , али због тога њихово пријатељство није било заувек покварено. У својим посланицама апостол Павле радо спомиње Варнаву као свог пријатеља и сарадника 14 . По једној старо] црквеној траднцији апостол Варнава ]е завршио сво] живот мученичкн каменовали су га Јудеји у Саламини. Варнаву као писца посланице Јеврејима први спомиње Тертулијан: „Exstat enim et Burnabae titulus ad Hebraeos adeo satis auctoritati viri 15 “, a y новије време ову хипотезу поставља и обрађује Е. Хр. Шмит (1804 г.). За њим су пошли: Визелер, Ричл, Б. Вајс 16 , Улман, Камеро, Твестен, Тирш 17 , Фр. Барт, Дибелиус, Ригенбах, Борнхојзер, Штратман 18 , Салмон, Мајер, Прат, Корнели-Мерк, Пипер, Валкер 19 , аод православних паучника В. Антониаднс 20 иВ. X. Иоанидис 21 . Сви се они познвају на сведочанство Тертулијаново додајући да je Варнава као Кипранин вероватно имао александриско образование 22 , пошто се у кипарским школама учила александриска философија 23 . Тиме желе да објасне александриски дух којим, наводно, посланица Јеврејима одише. Сем тога у прнлог Варнави као писцу посланице Јеврејнма наводи се и чињеница да je он био левит 24 ; као такав морао je имати посебан интерес за старозаветни култ, којим се посланица толнко бави. Затим, Варнавин говор у Антиохији 25 личи на интенцију посланице Јеврејима, а и особине које му се приписују 26 добро одговарају писцу посланице 27 . Варнава je као сарадник апостола Павла могао да буде у најбољим односима са Тимотејем 28 . У вези са ритмичном прозой, којом je наша посланица написана, Фр. Блас примећује да je Варнава као левит био позван да пева псалме и да je зато та] ритам ньему био добро познат 29 . X. Г. J. Тирш сматра да je Варнава у договору са апостолом Павлом написао посланицу Јеврејима; апостол Павле je својом руком додао епилог и тако са Варнавиним допуштењем посланицу учинио својом 30 . Сматрајући да je посланица

12 ) Дел. ап. 15, 30—35

13 ) Дел. ап. 15. 36-39

м ) Гал. 2, 1 —10;1 Кор. 9,6; Кол. 4, 10

,5 ) De pudicitla, 20 М Р L 2, 1074—1075

,6 ) H. Appel, Der Hebräerbrief. Ein Schreiben des Apollos an die Judenchristen der korinthischen Gemeinde. Leipzig 1918, S. 7.

17 ) Fr. Bleek, Eileitung in das Neue Testament. Berlin 1875, S. 602.

IS ) W. Michaelis, Einleitung in das Neue Testament. Bern 1946, S. 276.

1Э ) H. Höpfl —B. Gut, Introductio specialis in Novum Testamentura. Romae 1949,p. 438.

B. Άντωνιάδης, Εγχειρίδιου έισαγωγής εις τάς Άγιας Γραψάς. ’Αδήνοιι 1937, σελ. 128

21 Β. Ίωαννίδης, ΠρόςΈβραίους (θρησκευτική καί χριστιανική ’έγκι κλοπαιδεία. III)

Η. Appel, о. с. S. 7.

28 ) G. Salmon, A Historical Introduction to the Study of Books of New Testament London 1892, p. 427.

2< ) Дел. an. 4, 36

æ ) Дел. an. 11, 23

26 ) Дел. an. 11. 24

27 ) H. Windisch, Hebräerbrief. Tübingen 1913, S. 113.

Јевр. 13 23; Th. Zahn, Einleitung in das Neue Testament, 11, S. 154.

29 ) Fr. Blass, Brief an die Hebräer. Halle 1903, S. 9.

s 0 ) H. G. J. Thiersch, De epistola ad Hebraeo« commentatio historica. Marburg! 1847 p. i.