Богословље

88

традицију која се овде увек подводи под теолошку критику. Али слобода и строгосг ове критике чине целину и усмеренн су стварној помоћи онима који стоје у ужој црквеној служби. Дело je, насупрот сувопарним приручницима и крутим схематским уџбеницима, писано живахно и не задржава ce, као напр. Шлајермахерова Практична теологија, само на „техници одржавања и усавршавања цркве“. Писац сматра да се из апстрактних излагања и јављају опасности које прете црквеном практичару, 5. Τρεμπελα Π. N., 'Ομιλητική ή Ιστορία καί θεωρία του κηρύγματος, (Атнна) 1950, 336, в. B°. Јасно je што писац, еминентни претставник православие теолошке мисли. професор Атинског универзитета, Π. Н. Трембела, није означио да je ово друго издање његове омилитике, иако je у овоме делу донео предговор и првог и другог издања. Истина, он je овде унео скоро цело градиво првог издања (Атина 1928), али га je на извесним местнма или прерадио или проширио, користећи се новијом литературом, а пре свега цео материјал je груписао на нови начин. Осим тога дело je допунио новим одељком, у коме je дао историски развој проповедништва и омилитике (21 —168), који од рада на овоме пољу код словенских народа обухвата једино проповед у руској цркви (163 —168). Овај одељак je и захтевао да ово издање добије нетто измењен, проширен наслов у поређењу са првим. Тиме je уствари ово издање добило карактер новога дела. У другом пак одељку, у коме се излаже теорија црквене проповеди, писац се донекле примакао новијим схватањима у тумачењу услова за успешно проповедање, које je углавном инспирисано од Sertillanges-a. 6. Patocka Hans, Die Kunst der Rede. Ein praktischer Behelf für Vertrauensmänner, Redner, Lehrer und alle jene, die beruflich viel reden müssen, Wien 1951, 174, 8°. — Појава ове књиге, у издању Савеза синдиката Аустрије, намењене ширем кругу, несумњиво потврђује чнњеницу да се говорништву уопште сваким даном поклања све већа пажња и да савремен човек, без обзира па свој позив, жели да што лепше говори. Отуда она и даје, одн. понавља већ познате опште реторичке ставове са једним изузетком што поклања нешто више пажње односу реторнке према логици и психологији, 7. Rose Kirchenrat Lie. Karl, Predigt der russisch-ortodoxen Kirche. Wesen Gestalt Geschichte, Berlin 1952, 231, B°. Дело проф. Розеа, коме je пропратну реч написао генерални суперинтендант Dr. theol. F. W. Krummacher, још je један доказ више да не престају озбнљни покушајн евангелика, који се чине вей десетинама година, да не само они, него што je још важније, и цео западни свет, уз помоћ њихову, упозна православну цркву уопште, а нарочито словенске цркве и да се ослободн многих својих неоснованих заблуда и исправи своја погрешна мишљења о тобожњој обамрлости источне цркве. Стога се заиста мора захвалнтн проф. Розеу који наставља такву традицију евангеличке теологије и који овим делом, рађеним на основу извору, не само попуньава како каже Крумахер њихово знање историје православие проповеди, него даје првн пут „аутентичен и брижљиво пробран изворни материјал у немачком преводу“. Дело he свакако допринетн бољем разумевању цркава и ми се придружујемо жељи високопречасног генералног суперинтенданта, да од овог дела потекне „један истински екуменско-теолошки разговор о правој viva vox evangelii између цркава“ _ У повом делу књиге, после увода и нзлагања о суштини и облику руског православное објављивања речи Божје, писац излаже историјат руског православног проповедништва. Најпре почиње са периодом византиског утицаја од XI—XV века, затим се дотиче римско-пољског утицаја од XVI —XVII в. и прелази на период руске самосталности од XVIII—XX века, која није била без протестантског утнцаја и најзад на проповед руске православие цркве од Октобарске револуције, завршавајући излагање својим освртом. Поред овога, пис«ц je додао посебну расправу о аскетима и старцима у руској православно] цркви. У другом пак делу датн су поједини примери проповеди црквених отаца (Златоуст, Кнрило Јерусалимски) ,а затим примери старог руског проповедништва (Лука, еп. новгородски и Теодосије Печерски из XI века; Кнрил Туровски из XII в.; Серапион, еп. владимирски из XIII в.; Димитрије Ростовски из XVII в.) и проповедништва XIX века (Инокентије, архиеп. херсонски и Филарет, митр, московски) и најзад примери савремене руске проповеди (Патријарх Алексије и Николај, митр, крутнцки и. коломенски). 8. Einhard Albert, Überlieferung und Bestand der hagiographlschen und homiletischen Literatur der griechischen Kirche von den Anfängen bis zum Ende des 16. Jahrhunderts. Erster Teil: Die Überlieferung, 111. Band, 2. Hälfe, ‘/ 2 Lieferung. Berlin 1952, 723—1034, в, B°. Овим je завршено објављивање рукописа треНе свеске. одн. прве половине А. Ерхардова дела. Ово je управо осми одељак едиције .Texte und Unter-