Богословље

suchungen zur Geschichte der altchristlichen Literatur“, којн je изашао y издању Академнје наука у Берлину уз сарадњу издавачке куће Ј. С. Hinrichs у Лајпцигу. Ерхарду je још од формирања комиснје за позноантичку историју рблигије, која je основана с циљем да пружи грчке акте о мучеништвнма историског карактера, поверен задатак да проучи традицију овог књижевног рада. Тако je настало једно монументално дело, које није од интереса само за хагиографију и проповедништво, него je од много ширег и одлучног значаја и за све будуће студије у области православие цркве. За жаљење he битн ако се овај рад коначно не доврши, тј. ако се ускоро не нађе достојан наследник пок. проф. Ерхарда. Ово тнм пре, што je после његове смрти, 1940, преузео рад око објављивања спремљеног рукописа његов сарадник и пријатељ Peter Heseler, који je, такође, осам година касније умро, тако да je тек опат Dr. Johannes М. Hoeck помогао да се он коначно, макар и без индекса, објавн. 9. Adamer Peter, Predigtkunde. Ein Handbuch für die Praxis, Mainz 1953, 167, B°. П. Адамер, универзитетскн професор у Салцбургу, дао je овој књнзи, као другом нздању, ново рухо. Она je са својим концизно изнетим материалом врло подесна за употребу. Писац je нарочито успео у прибављању и методском испитивању мишљења и погледа стручњака и лайка о савремено] проповеди. Дело je од велике користи модерним проповедницима, како за теорнју, тако и за праксу, јер поред излагања о узвишености познва и радосном весништву о захтевима и тешкоћама савремене проповеди, о психологии и теологији проповеди, о ширини и дубини нашег посланства итд. од нарочитог значаја je излагање о савременом облику проповеди и разноврсности речи Бож]е. Чисто практичен циљ имају савети које писац даје на крају књиге за изграђивање проповеди обзиром на разне методе, о писању, мемориргњу, о радној заједници проповедника и слушалаца и најзад о помоћи картотеке и литературе, 10. Trillhaas Wolfgang, Evangelische Predigtlehre, Berlin 1954, 210,8°. — Писац je поделио градиво на начин који ce y наше време све више напушта. Ово je можда условила же.ъа да студентима пружи не само научно градиво на приступачан, али убедљив начин, него и да им да основне оквире који he им помоћн да се лакше крећу у ономе што се некада називало принципијелна, материјална, формална или пасторална омилитика. Иначе, од посебне вредности je излагање о проповеди као служби Речи Божјој и о слабостима и снази проповеди. Ш Böhllg Gertrud, Untersuchungen zum rhetorischen Sprachgebrauch der Byzantiner mit besonderer Berücksichtigung der Schriften des Michael Psellos. Mit einem Geleitwort von Franz Dölger, Berlin 1956, XXV + 278, в. B°. У едицијн „Berliner Byzantinische Arbeiten“ изашао je овај рад др Гертруде Белиг, као издање Академије наука у Берлину, за који je због исцрпности у објашњењима с правом речено да je истовремено „граматика“ и .вођ кроз лавиринт византиске реторике“, jep je писац проучавао баш Михаила Псела, значајног претставника реторике из средњевизантиског доба, од кога имамо већи број говора, реторичких списа и писама. И поред тога дело je од много већег значаја Sa класичне филологе него за омилитичаре, који у њему поред уводне студије о атицизму код византинаца, могу наћи већи број стнлистичкнх елемената, напр. особеяоди појединих облика речи и реченнца или разноликостн стилских фигура.

Чед. С. Драшновић

Winter Eduard, Russland und die slawischen Völker in der Diplomatie des Vatikans 1878 1903, Akademie Verlag Berlin 1950, 186, B°. Писац овог дела, E. J. Винтер, познат je одраније ca својим радовима: „Byzanz und Rom im Kampf um die Ukraine“ (Leipzig 1942) и „Der Panslavismus in den Berichten der österreichischungarischen Botschaften in St. Peterburg" (Brünn 1944) усмереним ка проучавању дипломатске историје словенских народа непосредно повезане са црквом. И ово дело, које ce појавило као издање Академије наука у Берлину, несумњиво he изазвати интересовање не само научних него и црквених кругова који се баве проучавањем делатностн Ватикана стога што je у раду бачена нова светлост на дипломатску игру великих европских сила у друго] половини прошлога века. За нас je од нарочитог интереса то што се историји словенских народа, нарочито оних који су били у склопу бивше Аустроугарске, дају нова објашњења, која резултирају из нових гледишта добијених углавном из архивских података приватне, дворске и државне архиве у Бечу. Овде се, поред главне теме о Русији и Ватикану за време понтификата Лава XIII (1878 —1903), први пут детаљннје

89