Богословље
35
признатом Коперниковом учењу, црква тврдоглавом истрајношћу старала да сачува старе појмове о непокретности Земље”. 2 Али код нас Срба, још пре него што су преведена ова два совјетска уџбеника, слично мишљење je заступао и изразио Д-р Бранислав Петрони]евић у својој „Историји новије филозофије“. Ту кад он излаже филозофију Ђордана Бруна онда тврди; ~Учен>е о бескрајности светова не би Католичку цркву толико ни озлоједило, да није Бруно одмах на то надовезао ову како Петронијевић мисли сасвим логичну консеквенцију о насељености и других светова. Овим учењем о насељености других светова иде се, найме, директ противу централне догме хришћанства, догме о Богочовеку. Јер, ако јебескрајан број светова насељен разумним бићима, онда je по резоновању Петронијевићевом Христос морао на свакоме од ньих родити се, патити се и умрети да би их спасао од греха, онда je тиме сматра Петронијевић сама божанска природа његова уништена, јер Бог који бесконачно пута мора да сиђе са свог небеског престола није више Бог. Ученье Бруново вели даље Петронијевић не само да обара геоцентризам него и антропоцентризам, и значај Брунов управо и- јесте у томе, што je он својом доктриной о бескрајности светова уништио антропоцентризам, на коме почива цела хришћанска мистерија спасења” 3 закључује своје резоновање Петронијевић. Па ипак, у необјективности приказивања овог проблема изгледа да je дајдаље дотерао Божидар Поповић, писац чланка „Како су льуди у току векова замишљали свет?“ По њему je чак и астрологија, иако je сујеверје, „била напредна у односу на Библију“. И он са извесним негодовањем и чуђењем, скоро жаљењем, констатује да у православно] Русији „и сама астрологија наилази на отпор црквених кругова”. 4 И тако се у свим атеистичким књигама Коперников систем света приказује као атеистички, a Птолемејев систем, као и систем равне земље, приказује се као чисто верски, хришћанско-догматски систем света. Шта да кажемо на све то? Рећи ћемо чисту научну истину, које се ми православии не морамо ни бојати ни стидети, јер цела та ствар стоји савршено друкчије него што je приказују противници хришћанства. Истина je, додуше, да je било сукоба између претставника западног хришћанства и нове науке. Али, изводити из тога закључке о стварном паду религиозног специјално хришћанског погледа на свет, то je у најмању руку претерано, ако не и злонамерно. Питање о моделу и структури васионе уопште није религиско ни догматско питање, него астрономско, научно. Ко хоће да' буде добар хришћанин може то бити без икаква обзира на питање да ли je тачан Птолемејев или Коперников систем света. На суду Божјем нико неће бити осуђен зато што није знао колика je и каква je васиона, нити ће неко бити награђен зато што je евентуално то знао. Стога ако je и било сукоба између претставника западног хришћанства и нове науке, то није био стваран сукоб религије и науке, нити догматике и астрономије. Позната je чи-
2 М. Е. Набоков и Б, А. Вељаминов, Астрономија, прев. Београд 1947 г. стр. 92.
3 Д-р Бранислав Петронијевић, Историја новије филозофије, стр. 49, II изд. Београд 1922 г.
1 Божидар Поповић, Како су људи у току векова замигшьали свет? Кроз нашу васионску насеобину, изд. КНУ 1954 г. стр. 25—27,