Богословље

95

роде. Уметник посматра ствари, промене, појаве у прнроди; он не прелази њене оквнре. Ово мишљење заступа Ланге. 1 Васпитање за уметност имало би по теорији подражавања само да уводи у познавање природе, у посматрање појава у њој. Оно би углавном будило она осећања и интересе који се развијају у природним наукама. Разлика би била само у области маште: у уметности машта има видније место него у науци јер она дозвољава себи неке комбинације којих нема у науци. Настава уметности би имала да указује на лепе облике код биљака, животиња и минерала (Хекл). Природа би била највећи учитељ уметника и васпитање уметника би било у велико] мери природнонаучно. Леонардо je чак мислио да je уметничко дело утолико успешннје уколико у њему има математике; сликари ренесанса указивали су својим ученицима на природу као највећег учитеља. Теорија подражавања схвата лепоту као савршенство чулног сазнања а производи природе су за њу слични производима уметности. Унутрашњи принцип промена у природи показује присуство идеја, које нису интелектуалне али су чулно приступачне и јасне, мисли Баумгартен 2 . Сликар тражи најсавршеније облике природе и „исправља природу помоћу ње саме“ 3 . Он једино тим путем долази до идеалне лепоте. Блажи облик теорије подражавања появлачи овај моменат, присуство духовног принципа у природи. По њему уметност подражава дух у природи, остварење његовог утицаја. При томе она не полази најпре од искуства него од чистих појмова и такорећи уноси дух у природу налазећи га у њој. Тек тако je „природни дух“ присутан у у природи; уметност га подражава и само уколико га обухвати живо подражавајући она ствара нетто истинито. Шелинг овим мислима продубљује теорију подражавања, покушавајући да je на тај начин спасе. По тему уметник пролази до чистих појмова, не зауставља се на оствареноме, да би га обухватио у његовој бескрајној разноврсности помоћу Бића,. његовог носиоца. Он ce удаљава од продукта да би дошао до Бића које je у њему активно. „Ономе природном духу, који je у унутрашњости ствари активан говорећи кроз форму и појаву као кроз симболе, треба да тежи (уметник), и само уколико њега схвати у живахном подражавању створио je и сам нетто истинито“. 4 Шелинг се пита даље: „Шта би заиста могло да постоји изван Истинитога, и шта je лепота ако није Биће потпуно и без недостатка?“ 5 Приметена на васпитање теорија подражавања би упростила поступай, а у настави методу. Али она не би решавала проблеме саме уметности нити уметничког васпитања јер би их лишила онога што je битно у њима.

1 A. Lange: Das Wesen der künstlerischen Erziehung. Regensburg, 1902.

3 Види; Philosophy of Beauty: Selected by E. F. Carrit. Oxford, 1951; 83.

3 Reynolds, цит. y H, Read; Art Now. London, 2nd Ed., 1936; 31. Супротно схватање заступа Н. Берђајев: Смисао стваралаштва. Превод М. МаЈсторовића, y рукопису 165 и д.

4 F. W. Schelling: Über das Verhältnis der bildenden Künste zur Natur. Taschenausgabe der philosophischen Bibliothek, № 60; 12.

5 Исто дело, с. 13.