Бодљикаво прасе

РАВАЈЛО ПГГУЈЕ ПО СВЕТУ

БОДЉИКАВО ПРАСЕ 5Р°) 20 ^^шшшшшшштшшшшшшшашшашшттш^шшш шшшш^^шшашш^^ашшшашшашшашаш^ш^^^^ш^шштШШШшшшшшшш^ш^ш^^шш^ш^штшш НАШИ ЉУДИ И НАШИ КРАЈЕВИ

Јана+пково писмо и& ЛсскЖ&ц

6ВРЛИИ п &>

КПИРО

Пази овђон чудна врења, Промукли од узбуђсња, Чим 'ооолико вмчу: доле| Мора да и* нешто боле.

Крзз Европу |а сам прош'о, Сад сам опот кући дош о. Сад за Локдон нсма мода, Сиаки своју кућу гледа.

Мојс слатко прасвнцв, Мислеја сам јутроскв на твб' и ондак сам се свтија да ти чвститвм пролвтњу свзону због зашто с'г нв требаш бунднцу и калоч не. Оно и с'г се може озебне а на кудв неке јагурид« се и реп замрзнуја, ама се можв и да изврда. Понајважно је да ни се променија ложач. С'г Саваот од куде небо — грвје овеЈа гурави народ и то брез цедуљке и купончики. Нема ни ексик мера ни црна и бела берза, сви су рамни, барабар, и ники те не питује да л' си големаш или си, што викају, санкилот. На тија капиџик ич не помага у прса бусање и протекција. Отегнуја си папци и онај што имаше палату на пет боја као што је умреја и Мане кондурџија што си немаше коцуљку на себ'. Ама с'г и на куде небо има неки калабл'к, због зашто се брез конзисторију не може да разведемо од овеја зиму. Да со нејв Свети Аркангел Микајло завадија сас Илију громовника, па овај е'г удрија у инат. Кој Ке знаје шта је патам на куде небо, кад си не знајемо шта ни рођена жена работи на куде дом. Тија гушодавке, треггатљике и домакице, какој да су шенуле сас памет. Обукују си панталоне, праје ршум сас мужи, пуше повише него човеци и језик ги игра како| чегртаљка. Ћуте си само кад спију. Оне си сво знају и с'г су паметније од мужи. За њи |е понајголема несреКа што нестаде брашно за лорфање и мазување и у место да си крију голотињу сас крпе ако нема дреје, он« поткусиле сукње па ги се виде краци до трбу' и леб да нема, пудер мора да има и тешко си мужу ако неје набавија што треба за фарбање. Нац>е старе доРАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ И МЕНИЦЕ Подрум Саве МилинковиКа „Клековача" био ]е некада сгециште многих београдских интелвктуалаца и уметнмка. Једног поднева, у подрум сврати Јанко ВеоелиновиК са неким својим пријатољом, елвгантнв спољашности са скупоцоним прстењима на рукама и златним ланцем преко груди. Свакидашње друштво било ]• »оћ на окупу и уз пљуцкање и шалу претресало позоришнв и књижевно новости. Ушавши, Јанко претстави свог пријатеља као директора једне добро познате банке и присутни се редом руковаше са њим. Брзак, Милорад МитровиК, Петро^виК „Сољанчица" и други, били су оооме господину веК познати, „по чувењу" како се он изразио. — Ја сам Радоје ДомановиК, рече један младолик човек. — И господина познајем или са^ бар ндгдо чуо за њега, рече банкар. — Па зар ти нс читаш ништа, запита га Јанко. То је Радоје Страдија. — Ама Јанко, читам ја много, али оа не сеКам. — Море, Јанко, остави човека на миру, речо Радоје ДомановиК. Он је свакако прочитаО мо|е име на некој мојој меници у соојо) банци и ето одакло ме познаје. Ала овђен добро греју, Саме круне у музеју. Биошима со народ диви, Нико није у активи.

Онемнла Бела куКа, БиКе да су посла вруКа, Ђс су сада киднеперм, Жицароши и гангстсри.

Оау аоЈску волим златну Сос |унаци ал' на платну Нок се чуЈе сада клик: „Сви у борбу, ал' цурик)"

Шта |« иајде тол ко мезе, Сад Индија соло везе, Џабо слали туна Крипса, Не помаже сад ни стипса.

Ал' уредн оау Кабу, Што веле к'о Панта бабу, Људе поби, цркве пали, А хришКанстао сада хвали.

макице несу знале ни за пудер ни за кармини, али су готвиле ручак, прсте да полижеш, а ове ја наше проклетиње ни леб' си не знају да умесе. Али затоЈ, карту »епускаЈу из руку, и за једну ноК спљискају што ги Је татко, деда и чукун деда зарадија. Тој си се с'г вика: савремена дама а оне наше стровремске, аикају фесаре. Ама у фес беше поштењв и српство, а у шешири Је белосветско. Такој ти је то кад човек рипне ка луд камен. Све што је туђе, тој му Је поголемо и поубаво. А с'г у здравје и скоро виђењв ваш ЈанаКко КАД СЕ ВАТРОГАСАЦ ЖЕНИ...

ПАШИЋЕВО ИЗВРДАВАЊЕ Чим јо дошао из иностранства по завршеном школовању један млад човек, с4<н богате београдске фамилијо навалио је свим средствима на ПашиКа да га прими у дипломатску службу. Али чим га је видео, ПашиКу се оаај човек није допао и то постављење растегло се тако скоро годину дана. Једнога дана, јави се ПашиКу један угл-едан политичар и како су почели разгочор, пооетилац рече да је дошао г.росто на наваљивање своје жоно да замоли за постављењо тог млодог човека. — Знаш, Никола, ја ти ово говорим по жељи моје жене, а ја лично ни деовт пара не бих дао за тога човека. Разгор^рао сам са њим неколико пута, и имам утисак да он нема ниједне вијуге у мозгу. — Јест, овај, ја због тога избегавам да га поставим. Сн има те вијуге, и много их има, и ја знаш, за то, и не верујем да би, овај, био згодан и послушан веК би много вијугао и у политици, па ме зато радујв што смо ја и ти баш истога мишљоња.

— Шта кажеш, не умем да рукујем бриЈачем! Па ја сам осуђсн на вечиту робиЈу што сам једнога заклао бријачем... НАЧЕЛО ПЕТРА КОЧИЋА После Иоандањског атентата који }е извршио Један Босанац, свим босанским омладинцима било је отказано свако гостољубље у Србији нарочито у Београду. Бегунци, политички кривци, као и они који се само ради школовања бавили у Србији, морали су у року од 24 сата да напуств србијанско тле. Међу овим последњим био је и Петар КочиК. ВеК после два часа КосиК се јави полицији носеКи у руци завежљај са целом својом имовином. — Готов сам и одлазим, рече он. — Па ниси морао, Кочо, тако брзо. Имаш времена још пуна 22 сата, рече му Један познаник, полицијски виши чиновник. — Правило мога живота Је да будем експедитиван, па кад се ваК ради о експадирању, онда ја ово одмах примењујем, одговори озбиљно КочиК, при^и своје исправе и у пратњи жандарма оде на Савско пристаништв. НА ЦАРИНАРНИЦИ

— Добио си опкладу, Тошо. Она није кријумчарка. СУМЊИВО МУ ЈЕ У друштву глумаца, у којем Је био такође и Тео Линген, повео се разговор о једном колеги. — Ја немам ништа да му приговорим, рекао је Један из друштва, никад нисам чуо од њега неку погрдну реч о својим колегама. — Тако, одговори Тео Линген, — а зар ти није баш то сумњиво. Какав Је он глумац, кад никог на оговара.

— Какав Је то опет страшан нерсд! Где су ти укоснице1 Чиме Ку сада да очистим лулу!_

НЕ ЗАМЕРА МУ — Твој пријатељ свуда около прича о теби хиљаде лажи! — То ништа не смета! Али кад би он почео да прича истину о мени, тада би му ја показао аеК. У1робио бих га на мртво ижо.-

Ево, Ја св овђв попе, Ту Је центар од Јооропе, Нема чега да се плаши, Еао, сауд су овде нашм.

Ала бивши савозници, СпомоК шаљу ал' по жицм, Оаа спомоК братскм приЈа, Ту не трсба „Конкордија".

моснад

И РаоаЈло проаод желм, Идсм сада у свет бели. Овдо народ прммитиван Туђи свет |е ваљда диван.

П/9РИЗ