Бодљикаво прасе

Бро) 21

БбДЉИКАВО ПРЛСП

Страна 5

ш

\М јОХј^ шашЕ врааом

— Мико, МикО| опет много пушиш. Знаш врло добро да је то отров који човека полако убија! — Па, драга моја женице, ја не могу да узмем одмах арсеник. ♦♦ Један удварач даје као поклон Једној артисткињи неки брош. — Двоумио сам се, шта да узмем, рече јој, између два броша и једне фине наруквице с једним цветом од брилијанта. — А зашто нисте узели наруквицу? — Зато што су ме гледали. ♦♦ — Не, нећу више да пијем. — Зашто? Зар си тако рђав кад пијеш? — Не: него кад сам пијан онда плаћам дугове!

— Госпођо, ваш муж је пао на степеницама у подруму и озледио се... — О, Боже! Је ли пао кад се пењао или кад је силазио. — Кад је силазио. — Хвала Богу, флаше су биле празне

— Ја кадгод рекнем неку глупост, ја се сам себи смејем. — Благо теби. Ти проводиш весео живот. Неки стари момак проводи вечери код једне удовице. — Што се не ожениш њоме? — питају га другови. — Мислио сам на то... али кад оженим, где Ку онда проводити вечери?

Отац: Је ли, Перице, шта ти Је то на челу? Перица: Ништа. Случајно сам се уј«о. Отац: Зашто лажеш! Како си могао зубима да дохватиш чело! Перица: Попео сам се на столицу. — Чујем да сте купили новог Рембранта. — Да, она) раниЈи ми Је постао и сЈвише стар.

н

СДД ЋЕ БИТИ ШТА ЋЕ БИТИ

Н

— Марија, изнесите напоље папагаја. Хоћу нешто поверљиво да кажем своме мужу.

— Дајте ми нешто за моје грло, ја сам оперски певач. — Можда један бријач!

БИЗМАРК И ЗВОНО Кад је Бизмарк живео у Франкфурту становао је код људи који нису били ни мало љубазни. Како му,^Р било досадно да сталсвог слугу, кад би му ебао, он је замолио газду да звоно. Газда му је сдЗио ту молбу. ' Неколико дана доцније одјекнуо је из Бизмаркове собе пуцањ из револвера. Преплашен газда улете у Бизмаркову собу. За столом је -седео Бизмарк и мирно писао, док се крај њега још димио испаљени револвер. — За име Божје, шта се догодило? изненађено упита газда. — Ништа, — одговори му Бизмарк, ја сам звао свог слугу. Ви ћете се већ привикнути на оау врсту позива. Још истог дана Бизмарк је добио звонце. ИЗГУБЉЕНИ ЗЛАТНИК Славни Тањеран, који је у свакој прилици могао да боцне свакога, играо је једне но*и са Жаком Ротшилдом, који је век имао милионе, али који је био познат по своме тврдичлуку. По свршеној игри, Ротшилд је пребројавао новац притом паде му на под Јвдан лујдор. Милионар нервозно скочи, поче да склања намештај и да тражи златник. Таљеран га је неко време посматрао смешеки се, затим извади из џепа иовчаницу, од пет стотина франака, смота је, запали на свеКи и прилаз«Ки Ротшилду, рече: — Дозволите да осветлим под.

ОСИГУРАО СЕ За време летовања, у једном пансиону, пријатељ улазећи примети Марк Твена да седи за клавиром и изненађено га упита: — Да ниси ти, који не трпиш музику, сео да нам ма^о свираш? — Не, одговори Марк Твен, сео сам да не би ти иј Т и неко други сео да свира.

— Шта, имаш пет година, а велики си као столица! — А колико столица има година! ПАТКА НА ГРАШКУ Познати карикатуриста Сам имао је једну патку, коју је необично волео и с коЈом је често по врту шетао и забављао се. Једнога дана карикатуриста ниЈе био најбољ е воље, а патка није била најмирниј, већ је непрестано шиштала. — Слушај ти, окрете се кзр« катуриста патки, умири се и немој да ме изазиваш. Грашак је овога лета веома јевтин, а цео свет тврди да је патка на грашку нешто најлепше.

ПИТАЊЕ ПРОТОКОЛА Две дворске даме са двора Фридриха II посвађају се око тога: коЈој припада част да уђе прва? То буде саопштено краљу. — Чији је муж старији по чину? упита краљ. | — Истога су чина. — Ко је старији по годинама? — Истих су година, из исте класе. — Онда добро, рече краљ, нека уђе она која је глупља! ПЕТЕНОВ ОДГОВОР Маршалу Петену, великом војсковођи из светскога рата, поставише једном приликом, питање: — Имамо два пуковника истог ранга, истих година и са истим одликовањима. Само један од њих је пешак, а други артиљерац. Кад се сретну ко Ке од њих први поздравити? — Онај који је учтивији. СОКРАТ О ЖЕНАМА Један пријатељ грчког филозофа Сократа хтео је да се кени и затражио савет од филозофа: — Шта ми ти саветујеш? Која је жена најбоља? — Не могу ти препоручити ниједну жену, одговори филозоф, нити се бирањем нешто постиже. Ако је жена лепа, вараће те; ако је ружна, неће ти се допасти; узмеш ли сироту, пропашћеш; узмеш ли богату, заповеда^е ти; ако је глупа, биће ти несносна; а ако буде зла, имаћеш прилику да упознаш пакао.

шалЕ <е6ељи/(р*с врааом

Сељак се исповеда: — Скоро сваког дана тукво сам жену. — Не питам те за врљине, него за грехове! прекиде га свештеник. ❖❖ Господин: Јоване, данас кемо имати госте, зато подложите пећ у великоЈ сали. Слуга: За колико особа? ♦♦ — Полицајац: — Дакле, ти дању просиш, а но&у обијаш туђе куће. Просјак: — А шта би ви хтели: дању да обијам куће, а ноКу да просим. Па онда бих се ја лепо провео! ❖❖ — Да ли је издавач употребио штогод од оног што си му последњи пут послао? — Јесте марку за одговор—

Она: Како да дам, да ми се еашије нова хаљина! Он: Бесплатно, или остани без ње. г

Чича Илијин лични опис

Још давно, пре светског рата Београђани су врло често прелазили у Земун, неки ради провода, а неки послом. У то време, објаве за један долазак и повратак издавао је савски комесаријат, а тај посао стално је радио Љубиша практикант, звани Главоња. Он је као тајну награду за свршен посао примао пет или десет пара, које му је публика остављала на тањирчв од попијене кафе.

Једнога дана Чича ИлиЈа, глумац, после непроспаване ноћи у Београду, зажели ое звмунског гулаша и пође у Земун. Јавио се Главоњи и замолио објаву. — Како се зовеш? — Илија СтанојевиК. — Шта си по занимању? — Глумац. Пошто је Љубиша све то записао, дошао је на ред лични опис. Подигао је главу да види чичину физиономију, а чича у том тренутку зажмури на десно око.

Главоња почне записивати: „Главе округле, кратке проседе косе, широког носа, Корев на десно око"... Па подиже главу да види даљи опис, али у том тренутку чича зажмури на лево око. Главоња пребриса оно „ћоров на десно око" па поправи сад на „лево око". Опет подиже главу, али је чича веК зажмурио опет на десно око. — Па на које си око Коров, оца ти глумачког? узвикну Главоња и поче писати нову објаву.

— Ја сам познавао једног младиКа, који се једном тако уплашио да је за свагда онемео. — Ко вам је то причао? — Он сам. ❖♦:♦ Професор меничног права: — Кажите ми, шта је то меница? Студент: Не знам. Професор: О, срећни човече! Муж затекао жену с љубавником: Муж: Господине, један од нас је сувишан. Жена: Ја не налазим!

— Јесте ли однсли рачун госту у собу број 99! — Нараоно, господине. Али чудна ствар! Кад сам прошао поред собе чуо сам га како пева сасвим задовољан!