Бодљикаво прасе

Страна 4

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Број 42

одши^лтотппгш^дов ^Ш№ 0*(д> \0?

— Хоћете ли да ме прететзвнте вашем моделу! Поп-Пера Павловић имао сина који се није много мучио школом. Уместо тога, он је читаве ноћи проводио у лумповању. На сам Бадњи-дан, поранио попПера на јутрење, а син долази кући с једног лумпераЈа одлично расположен. — Несрећни сине где си досад био? поче да јадикује поп Пера. — Како и да будем срећан. жалосна ми мајка, одговори син штуцајући, када у рано јутро сретЈм прво попа! Према потреби Један сеоски свештеник држао је вернима проповед о паклу. Била је ужасна зима и парохијани су цвокотали слушајући свога попу. — Грешници ће се смрзавати до века на у^асном мразу у паклу — заврши он своју проповед. — Како то пречасни? — упита свештеника сеоски учитељ после божије службе. — Ви говорите о мразу и зими у паклу а црква учи сасвим супротно. — Тактика, учо! — одговори попа. Када бих ја њима, на овоме мразу, говорио о врућини у паклу, они би сви полетели ђаволу само да се огреју...

Јсш више пвомрна Разболео се један писац и огишао код лекара који му рече: — Ви морате ваш једноличан живот изменити, тако да више имате разоноде и забаве. — Још више промена! насмеја :е болесни писац — за последња три месеца написао сам два весела комада, одиграо сам петнаест разних улога и волео шест жена и ви кажете да је све то мало?

— Руке у еие! Само без лармо.

Пе

1ера практикант добио боловање и одмах кренуо иа село, код неког школског друга коме је и име заборавио. Сећа се само места из кога тај његов друг беше, па крете онако, на божју вересију. Уђе у воз, управо уграби парче степеника од вагона и пође. Воз је вијугао кроз њиве и ливаде и већ је близу Лајковца где Пера треба да азађе. Срце му јаче закуца, и он погледа на дивну шумицу. Какви предели! А тек каква дивна слика! Један сељак вуче једно п(>а. се које се отима и неће да иде. Пера већ заиисли то прасенце, како се реш, на ражњу испечено, пуши на тањиру нспред њега, и вода му пође на уста. И Пера докопа свој код „Та-та" купљени куферчић, са кога се давно скинуо црни лак, и сав озарен ступи на благословено тле села. Тек тада се сети да кикога не познаје. Једна сељачка кола у пуном трку скоро налетеше на њега. Сељак који је терао кола спомену му мајку „госпоцку" али Пера сада ни мало не обрати пажњу на то. Спазио је један фијакер са два мршава кљусета. У том фијакеру је седео један дежмекасти човек, педесетих година, у масном оделу и изгужваном шеширу. Непознати дебељко рече нешто сељаку. Овај се диже, сиђе са кола, и тек тада Пера прпмети да је хром. Имао је једну дрвену ноГу. Сељак приђе Пери, одмери га значајним погледом, скиде једном руком масну и сву поцбпану шајкачу, пљуну и рече храпавим гласом: — Добар ви дан, господинеНисте ли ви... како 'но каже учитељ, неки „спектор".- У нашу школу што треба да дође... А? — Јес, ја сам тај... — и клим-

Венчање на силу

ну главом. Чопек из кола, искочи и дотрча до Пере, пошто је јс још на пола пута скинуо свој масни шешир, који не беше у бољем стању од шајкаче његовог кочијаша. — Добро нам дошао, инспекторе... Ми те чекамо већ неколико дана... Што нам ниси јавио, па да ти дочек направимо... Ајд, ајд, идемо у село. Време је ручку... Мало затим један фијакер вучен од два мршава кљусета, ишао је у правцу села С..., носећи у себи Перу, „инспектора",

Реванш

— Дакле, ви сте синоћ код Лалиђевих ипак певали. — Ах, шта сам друго могла, кад су ме толико гњавили. — Разумем, разумем! Хтели сте се реванширати.

до малочас нижег железничког чиновника, и поред, њега, учитеља мсле основне школе у селу С... Бич фијукну, кљусад повуче јаче, а кочијаш, пошто забаци шајкачу нз очи, и опсова сваком коњу понаособ, запева: „Ој, ђевојко, јаранице"... Стиже Пера у село и одмах оде учитељевој кући. Спреман ручак од пилетине, врућа погача, сир и кајмак и добро вино; вечера исто тако добра и Пери се ослади... Тако данас, тако сутра а од инспекције ни помена: забрину се учитељ па треће вече вели: — Али, гос'н, инспекторе... Знате, може да наиђе и комисија. А ви нисте ништа прегледали... знате... — Ма, не знате ви паланчани, нас Београђане... Ја сам ето, тебе, учо мој, оценио на први поглед... Савестан, вредан... Шта има? Него дај мало тог црњака... Види се, марљив си човекУчиш децу. Не, не бело, црно™ Ал\ ајд, баш... можеш обадва. Тако... Тха, имам ја у тебе поверењб... Имам... Него... Мало бута... То реш... да, хе, хе, хе, мој добри учо, наздравље... Чу се куцање чаша, које се једна за другом, на искап испијају. А реш прасение са кајмаком и младим кромпирићима, на масти прженим, само крцка међ зубима Пере „инспектора". * Тако пролази дан по дан. ГосПодин „инспектор" не врши инспбкцију, већ се само гости код сеоског уче. А и овоме тако можда боље. И све сјајно. Док једнога дана не дође из другог села млада учИтељева ћерка, која је тамо била код своје ујне. Лепа, млада сељанчица...

Десет дана прошлб. Госп. Пера „ин.пектор" се страшно забринуо. Мора да иде. Може да се деси да дође прави инспектор. И оде. Седи Пера у канцеларији и брине: изгубио новчаник. Јест да је празан, ал' легитимација... Задихани • служитељ утрча у собу. Један човек наваљује да уђе... Каже, ви сте криви... и шта ја знам. Спомиње неку његову ћерку...

Добро гађа

— Ова| моЈ пас |е необично паметна животиња. — Да, видео сам! Кадгод пуцате он се сакрије у жбуње што даље може!

— Не пуштај га! — раздра се Пера, али у том врата се залупише и у собу упаде, он, учитељ, код кога је Пера био „инспектор", и маше једном хартијицом. — Је ли ви?! Инспектор, а? А, заборавили визиткарту... Него, шта сте радили са мојом ћерком?... Она је, ох, она је у другом стању!... Ви — ту он потрча збуњеном Пери. Служите« љи скочише у помоћ. Брани, не дај! Еј, људи, наћиће се неки излаз... Полако... То је казао и зајапурени уча, само је приде и суд споменуо. Нашао се излаз* У недељу 20 о. м., о. г., удала се ћерка учитеља из села С..., за господина Перу Јовановића. Венчање је обављено у цркви Св. Ђурђа. Епилог: Пера је избачен из државне службе због онога скандала. Сад, као најобичнији сељак копа на имзњу свога таста. Очекује новог члана срећне породице. СпецијалисШа Чувеном лекару за женске Болести дошла једна лепа и млада дама: — Господине докторе, — почв дама — помагајте ако Бога знате1 Већ је три године како сам удата, а деце још немам. — А до кога је кривица? — Мој домаћи лекар је прегледао и мене и мог мужа и каже да сам ја крива томе. Знају■ћи вас као епецијалисту Једино од вас очекујем помоћи. — Драга госпођо, одговори лекар, ја сам специјаписта само за оне случајеве где је кривица до мужа.

— Јуче ми |е један сликар рекао да имам маркантну главу. — А шта то значи! — Ђаво би га знао. За сваки случа) опалио сам му шамар.

КОМУНЛЛНА ХРОНИКА

Главни корзо

Железничка станица је сад главни београдски корзо. Монденима се не допада само то што се на корзо иде по позиву и са девером. ТУ ЈЕ ГРЕШКА! Многи тазе београдски земљорадници попадали су на јесењем испиту. Није ни чудо. Када се не ради довољно, онда се понавља разред. ПРОМАЈА Од како су проширени нбки београдски тргови и улице, на

њима је велика промаја, за све беспосличаре и мондене који се сада задовољавају узаним улицама и седе у заветрини. ИЗАШЛА ИЗ МОДЕ Пошто је плажа на измаку, трамвај број 3 само је недељом погодан за рвање и тешку атлетику. У обичне дане изашао је из моде. ААА — Познајеш ли филм „Жеље лепе жене!" — Филм не, али жеље да!

Модерна времена

Месар: — Љубим руке, милостива, кпањам се, слуга покораи.