Бодљикаво прасе

Страна 6

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Број 52

Иезгодна мена

— Моја м(гка има најгоре памкгње, што се може замислити. — Шта1 Много заборааљз! — Напротма, свс памти.

Сп&рлиски епиГрам Код судија са футбалз Клсвета је »ека пала Осветом узавре груд Играчко се лице смсшн Да судмски тгЈ спор реши Мора да се петља суд. ПРЕСЕЛА ИМ ПИЈАЦА Играчи С. К. 13 ишли прошле неде .Ђе на обреновачку пијацу али су успели само да плзаре четири гола, које им је С. К. Богољуб бесплатно уступио. ДОЦКАН СТИЖЕ Последњих неколико трка истрчано је без допинга и намештања али је публике опет било ма.то. Није ни чудо. Испуцали се људи н остали шворц, па више немају са чим да покушају среСва је срећа што је тркачка сезона завршена. ПИШМАН КЛУБ Б.С.К. би требао да промени име и да се назове С. К. Пишман. Прво су хтели сви футбалери да се испишу, ал нису; затим су то исто хтели лакоатлетичари, па нису а сада то хоће бициклисти, али је вероватно да ће се и они попишманити. ТРАЖЕ ХЛАДОВИНУ Амерички спортисти са Паци'фика, којима је тамо било врућина, утекли су у жарку Африку да траже — хладовину. Постоји опасност да тамо буде још већа жега него на Гвадалканару. Као кец на 11 /7.

' — Јесте овде гоаори твоја слатка луткица!

Споразум са покојником Умро неки милионар циција, па остави сав иметак сиио"има уз погодбу да му у ковчег ставе 40.000 динара, јер је он том свотом започео посао. Лукави синови метнуше у ковчег меницу на 40.000 динлра, обвезујуКи се да ће исплатити суму са каматама, чим то отац буде захтевао.

IIР |Ј §Јс1 НОВО ОДЕЛО

Имам презимењака. Добзр и солидан човек. није да кажете неки хохштаплер нли тако нешто, али опет ми н правио велику несрећу, већу него да ми ,|е н јгсри непријатељ. Просто мС уништио, ишчупао из корена. И то само зато што је он мали и лебео, а ја висок и сув. Имао сам одело, јединче у мајке, које с;:м чувао као очи у глави, али све је у природи пролазно, па т ко и моје одело. Прогледаше лактови, панталоне се усијаше а колена постадоше провидна. Баш се више не може да но;и. Па што не изгледа лепо не би ме много женирало, али брате, у н вембру, пуном влаге и студи. бије хл довина па у том оделу не могу душу да згрејем. Стално дрхтим као иуле па изгледам као човек који се купас, у топлој води па изашло на бал кон. Окрени, обрни, морао сам да се постарам зј ново одел?. Продадох сат и једну табакеру, додадох и целу плату ко(у :ам узео аконто и набсвих леп тегет штоф и потребан „цугер,,. Сав срећан отрчах код мога старога кројача Мике н упитах гз може ли да ми сашије одело. — Могу, госполине Павловићу и одмах ћу да га узмем у посао, само да вам узмем меру. И узе човек ону пантљнку па ме из.мери уздуж и попреко и све записа у ону књигу. Леп вндех када човек записа: Пав.к Павловнћ. — Кад ће бити проба? — питам ја излазећи из радње, а шнајдер Мика ми вели: — У суботу!... Једва сам чекао да доће субота и већ у девет часова био сам код шнај^дера. Он човек од речи, чим ме виде, викну: — Стојане, дај оно одело за г. Павловића.

Дрхтао сам просто од нестрпљења да пробам ново одело и за час, иза онога облигатног шнајдерског парлвана, сфлиндарих моје прње и обукох нове панталоне Капљз хтбде да ме удари. Панталоне широке као

— Де, не плашите се1 Знате неко ми Је куцао на прозор.

— Мопим мс где се у овом парку :«алази статуа бацача диска. лалинске гаће а кратке као да сам узимао меру у бгри Венецији. — Мајстор Мико! — ззкуках ја из гласа. Шта је ово? Дође и мзјстор и кад ме виде, зграну се човек. — Какво је то чудо! — узвикну. он. Па кројио сам по мери. Ево да видите. И оде човек и донесе књигу поруџбина и ја прочитах својим очима: Павле Павловић. Зачудих се и ја како је могао мајстор, који ми годинама шије, тако да погреши, када се он сам сети: — Јао, па то је мера господин Паје, судије који је у ропству. Куку шта урадих?... — Има ли спаса? — упитах ја устрептала срца._ Мајстор Мика се почеша по глави. — Богами нема! Мора да се уступи некоме који је мали и дебељушкаст. — Па зар ја сад да тражим са свећом по Београду некога који ће да носи моје тако мучно стечено одело — завапих ја, а мајстор Мика ми вели: — Јес, брате! Много незгодно! ал' тако се трефило. Ја ћу да изгубим зараду за мој рад а ви ће нешто да попустите од цену па ће се некако извучемо... И сада ја идем у моме поцепаноме оделу по Београду и тражим неког малог и дебелог чо! века који хоће да купи ново одело. Има доста малих људи па и дебели се могу да нађу али неће брате да плате ни половину онога што мене кошта. И ја већ видим моје добро јутро. Макар како се ово свршило ја имам да гурам овако поцепан. Ето како презимењак и расејани шнајдер могу да упропасте човека за цео живот.

— Ако ми не кажеш коме пишеш, Јело, тада нећу проговорити с тобом ни речи! — А ако ти то Ја кажем тада тек ти нећеш говорити самном.

1°

11)

Ја

IV!

Роджика&е истине Ввлики чоаек треба да има само једну слабост и одмах се м»ли осећа да му је раваи. Скроман човек држи да |е тешко оио што не може, а нескроман оно што може. —ОЧовек прима нежност, жена се роди с њом. НесреКна је жена, коју задовољство чини срећном. —ОЗаиста је чудно: сличне осеКаје називамо симпатијом, а сличне мисли — плагијатом. Ћутљиви људи су за брбљивце обично непријатни, јер брбљивци никад не знају о чему ћутљивци — Куте. —ОУглађеност без обрлзовања лакше прође кроз свет него ли образованост без углађености. —ОИма људи који непрестано говоре, а ништа не кажу. —ОРадуј се ако осеКаш да се можеш ослонити на друге — али се не ослањај ни на кога. Причеомалом Перици 1 Када видим неког кочиЈаша како туче магарца и када ја тога магарца одбраним, каква ме је љубав нагнала да то учиним? пита учитељ ученике. — Братска! — одговори мали Перица.

Наивна срџба Средином прошлога века играла је у Лионском позоришту шармантна глумица госпођица Ман, која је због своје лепоте и свог истинског талента уживала велику наклоност публике. Због тога је она, уосталом потпуно оправдано, и имала привилегију дирекције истог позоришта — изражену у — 20 хиљада франака годишње плате. Један богати банкар затртжи исту привилегију и за неку другу глумицу иначе његову штићеннцу и у том смислу госпођици Ман упути предлог да уступи своје место овој другој, уз извесну отштету. Али лепа глумица је енергично одбила све по нуде, изјавивши: — Није ми апсолутно могуће. Са мање од 35.000 франака годишње — не могу да живим. Мој љубавник ми даје само 15000 и пошто ја немам иначе никаква имања, запала бих у велике неприлике, када би ми се тај позоришии приход смањио. Кад се за ову изјаву сазнало у Лиону једна тамошња угледна дама чудила се сасвим наивно: — Срам је било, да је срам буле. Требало би је спалити. Та то је од Бога грехота — имати љубавника који даје петнаест хиљада годишње. Она краде хлеб којн би био довољан за петнаест поштених жена!...

— Зашто носите таЈ сат, кад можете џепнк.

Човек без талента Један трговац прича свом познанику: Требало је петнаест година, па да увидим да немам ни најмање смисла за трговину. РАЗЛИКА — Покажите ми, молим вас, један брилијантски прстен. — Врло радо, хоКете ли прави, гарантован прави или истински брилијант. ОПАСНОСТ ЈОШ НИЈЕ ПРОШЛА — Дакле, ваш болесник је ван опасности? — Сумњам, лекар је рекао да Ке опет доКи. УСПЕО ТРИК Жали се један београдски фотогрчф својим пријатељима на своје муштерије, Све, прича он, направе тмурна лица кад се фотографишу па им после слика не ваља. Слушали пријатељи фотографа па му тек рекли: — Не умеш брајко ти то... Чек ми да ти дамо савет... И дали пријатељи свом пријатељу фотографу добар савет. А фотограф сад трља руке. Јер све оне које он фотографише испадају на спици ведри и насмејани. А знате зашто? Зато што, научили га тако пријатељи, кад неко седне пред објектив да се фотографише он му каже: »Погледајте на ово асталче1« У истом тренутку смакне чаршав са асталчета и на њему се укажу ови артикли: бела као снег погача, сир, шунка, пакло »Ибра«, колачи и сендвичи — и лице се само цо себи развуче у осмејао,

1ш

Ха[ш<ун,и{а полледл Седели су тад на клупиБило хладно зимско вече... Загрли Је он и рече: »Попудет Ку Ја од среКе!

ХоКеш, драга, ти на месец Да нас двоЈе полетимо И у царству дивних снова Тамо среКно да живимо1а Ал' уздахну болно драгаТужно беше њено лице»Ах, не могу... имам пробу Сутра Ја код кроЈачице!« Лринц и& Просили ме људи без замерке Инжињери — професори — ' ретке зверке Сва елита и класа виша Просилаца пљуштала је киша Ал, све их одбих због принца из бајке Што носи лаковане опанке Шта Ле мени с корзоа, „лафови" Без пет пара мондени, снобови Ја Лу Милојка из Мокрог Луга Узети за свога брачног друга Ја чекам њега, принца из бајке Правога сина сељачке мајке. ИМА ВРЕМЕНА Гост зове келнера и каже: — Ево пола сата како се мучим да лррсечем овај бифтек!.. — Немојте се толико журити, Имате времена, до девет сати је отворен ресторан.

— Био сам на изложби ваших слика! Хоћете ли да радите за мене! — Да вам израдим портре! — Не, већ да ми офарбате капиЈу и прозор«.