Бодљикаво прасе

Број 63

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Страна 3

ИЕДЕЉА 31 ЈАНУАРА Потукао се мој комшија Јова са једним кочијашем што је дао некој деци две цепанице дрва. Њих двојица се добро дохваТили и том приликом кочијаш са неком мотком разби главу комшије Јове. Јуче било суђење и јутрос ми се жалн Јова да ђе, вероватно, да изгуби спор. — Зар и поСле толике чворуге и три лекарска уверења? — чудим се ја. — Ево како је било — поче Јова. Пита мене судија да ли је истина да сам ја кочијашу рекао да је лопов и битанга и при том му нешто опсовао, и то крупно. Ја одрекох. Тада судија извади Јеванђеље и крст па ме упита: — Да ли сте готови ра се закунете? — Јесам — ОДгОворим ја одрешито. — А да ли знате да онај ко се лажно закуне иде у пакао? упита ме. — Вала идем радије у пакао него да изгубим спор и ова убојица остане без казне — одговорим ја. — Ето сад сге признали да сте хтели лажно да се закунете упаде ми судија у реч — и ја се збуиих и тако изгубих парницу — заврши комшија Јова своју причу.

ШЖДРВ

ПОНЕДЕЉАК 1 ФЕБРУАРА Стојим у једној књижари и прегледам најновије књиге. Шта ђу, то је сад најјевтиније, а поред тога човек који купује књиге увек изгледа интелигентан. Књижар, чој добар пријатељ, ииаче врло духовит човек, објашњава ми како свбт има чудан укус па добре књиге немају никакву прођу. У томе уђе један идадиђ који упита: — Чуо сам да је изашла књига „Како ку зарадити милионе". Да ли имате ту књигу? — Немам — одговори књижар, а ие верујем да таква књига постоји. Ко зна такву тајну није луд да пише књиге.

— Дозволите да вам кажем какав сте човек. — Оставите ви то иначе ћу вас тужктм »бог

— Има, богами, рекоше да баш ви имате ту књигу — рече младиђ и хтеде да пође, али га књижар заустави са реччма: — Имам нешто слично, ако вам се свиђа. Младиђ се врати а књижар му даде једну дебелу књигу. МладиН Је узе, па када прочита наслов, љуцнто је тресну о тезгу па рече: — То је безобразлук! После ових речи изађе без збогом. — Шта си му то понудно? заинтересовах се ја. — Кривични закон! Без те књиге не вреди му ни она прва, ако уопште постоји — насмеја се књижар. УТОРАК 2 ФЕБРУАРА Отегао се дугачак . ред за „шестицу". Десет сати пре подне. Дође трамвај и ми уђосмо и набисмо се као сардине. Трамвај пође. ПореД мене, на задњој платформи, један познати београдски лекар, Са својом ташном. Од самог поласка, на сваком углу, ускакали су младиђи у трамвај. Све нас више сабијали. На Теразијама их ускочи јОш десетак и када је трамвај стао на првој станици, народ покуља унутра и готово нас угушише. Ово гурање било је прађено облигатним псовкама. Стари лекар се окрете гомили и рече: — Ја сам ушао у трамвај да укажем хитну помоћ једноме болеснику на Ђерму. Звали су ме телефоНом и ја сам овако стар пошао. Али пошто видим да ви, млади људи, у ово доба дана имате много хитнија посла јер се вешате и стављате главу у торбу, пустите ме да сиђем, па ће за вас бити више места. Једва се прогурао до вратауз сокачке вицеве: — Што ниси узео ауто? — Навикао чова на отменост. — Пљуни у руке, па пешачку карту. А док су се ови обесни млади људи надметали у добацивању можда је неки болесник умирао, узалудно чекајуђи лекара. СРЕДА 3 ФЕБРУАР Имам пријатеља, Словенца, врло лепог и етегантног човека, који је постао јако побожан. Сваке недеље иде у цркву и редовно се исповеда. • На једном ручку нађох се са њиме и он ми поче да прича како га његов испокедник увек детаљно испитује о његовим авантурама. — Много брате, зановета и мени се то веђ доСадило па се у недељу реших да га одучим од те навике — прнча ми он. Када сам отишао код њега, он ме упита: — Колико сте пута ове недеље преварили Вашу жену и с ким? Ја га пресекох брзим одговором: — Велечаснн, овде је иесто за

Срећа у несрећи

окаЈавање грехова, а не за самохвалу. Ако ВАс ти детаљи интересују, хајдете после подне самном у кино па ђете све видети. Жупник се збуни и узврда и, на послетку, рече: Нисте ме добро разумели. Уствари он је мене добро разумео и сада се надам да ђу мођи на миру да окајавам моје грехове. , ЧЕТВРТАК 4 ФЕБРУАР Слушам јутрос кроз прозор, ка• ко се мој комшија Сава свађа -а својом женом. Управо дуго сам чуо само њен глас, дон је он само ђутао. Шта му, све није рекла и изговорила. Најзад му довикну: кукавицо! На то се зачу његов миран и одмерен глас: — И ти се усуђујеш да ме иазовеш кукавицом и то мене који сам учинио херојско дело на коме ми се сви диве. — Ти учинио јунаштво? — узвикну госпа Деса, његова жена. А шта си то урадио? — Оженио сам се с тобом одговори Сава. После тога је следовала дужа пауза, па се опет зачу глас госпа Десе. Али сада плачљив и узбуђен. — Зар те није срамота да тако вређаш слабу и незаштиђену жену... После овога наста тишина. Баш је опасан стратег овај чој комшија Сава. ПЕТАК 5 ФЕБРУАРА Умро мој познаник Алекса, па одем, са женом, на погреб. Хладно време а гробље далеко, али опет доста света на пратњи. Сврши се све, попови одржаше опело и веђ (~у покојног Алексу хтели да сгГусте у раку, кад Паји, професору, па-д де на памет да одржи, погребно слово. — Тужни зборе! — грми он а по оном мразу глас одјекује по целом гробљу. Овде се одиграва последњи чин људске драме. Ми спуштамо у хладан гроб једнога поштеног и доброг човека, који је много хтео да уради, али му не даде, неумитна смрт. Много хтео, много започео, час самртнички њега је помео — како је певао неумрли Бранко иза себе оставља многобројне пријатеље и неутешну удовицу од 30 година. — Пардон, ја имам 27 година — умеша се неутешна удовица Паја Се збуни, изгуби елан и само промуца: — Нека ти је лака земља... Када смо се враћали кући, он ми приђе, видно револтиран, па ми каже: — Је си ли видео, шта сје Ева. Ја, онако узгред казао године а она, на гробу прави исправке. Па бар да је тачно. Знам да је рођена 1905 године, па према томе има 38, а не, ни срама ни образа, па 27. Па после веруј женама~ ФЕБРУАР Посматрам јутрос како се на улици играју деца. Весели и разиграни, они се јуре по једном скверу и играју „шуге". Одједном један веђи, развуче шамар, своме нешто млађем другу. Овај му кресну једну крупну псовку. Таман хтедоше да се побију, када мени паде на памет да се умешам: Зар те није стид! — поче ја придику. Тако мали, па псујеш. Уши ђу да ти извучем. Дечко, неко отресито дерле, иако врло скромно обучен, поглеДа ме слободно у очи, па рече: — Добро господине! Мами каже да сам велики да бих смео плакати, а Ви кажете да сам мали да бих могао псовати. Па шта Онда, треба дете мојих година да уради када му неко овако без ичега удари шамар... Збули ми бистри дечак и у себи сам се кајао што се мешам у ствари које ме се не тичу, када мали продужи. — Како ми деца можемо знати нешто и нешто вољети када Ви старији не знате ништа. Ја савих шипке и брзо се удаљих а деца остадоше да се играју. Заиста је овај шврђа у праву. Ми старији много причамо а мало радимо, зато нам и подмладак личи на нас.

зими Чим јесен узела мах Од мраза нас хвата страх Огрев беше брига прва Ал' ти ниси роба прима Много бофл ова зима Не треба нам више дрва ПАЦИФИКУ Некад беше терен за лараде И за лљачку будио си наде Сад Рузвелту ти наносиш јаде Флоте нема — остао је »саде« Сад на тебе »Бела кућа« кука Место ћара — свуд пропаст и брука ТАЗЕ ОРТАЦИМА Под окриљем блефа и атлантске магле Ваше су се лађе једна друго] нагле У претсобљу мрачном одржавасте збор Звекнуле су фунте, папирни долари Ви сте ваше брзо уредили ствари На зеленом столу решили сте спор. ТУНИСУ Озбиљна си грешна била у ра.чуну Јер у теби Јенки осетише вуну И видеше да рат није много лак Па стидљиво сада тазе вести брује Ствар ортачка тако слабо напредује. Кад се само крене — иде се ко рак.

Ђаци славе светитеља Саву Па су гозбу приредили праву И док једна с колачима хита Друга носи два тањира ,ита Трећа опет сандвиче од сорте А четврта од ораха торте Скупиле се, весело им лице Да погосте своје другарице Сиротиња од радости везо ад Је вид'ла слаткише и мезв

Ал да видиш чуда изненада Налетеше професорке сада Једна граби а друга умаче Разнесоше жито и колаче Да међ, децом просвету р^вћшре Покупише зделе и тањире Нек гледају сироти и боси Свака хоће и кући да носи Нек се склоне невоља и беда Данас свако само себа гледа.